Stanislava rekla ‘NE’ nacističkom doktoru smrti i spasila 3.000 beba iz Aušvica

Priča o Stanislavi zaista podseća na nekakvu bajku, na pripovedanje o zamišljenom karakteru, snazi i hrabrosti kakvu bismo želeli da posedujemo ili makar znamo nekoga ko bi se takvim osobinama mogao pohvaliti. Žena o kojoj piše Nacionalna geografija je zaista postojala i zasluženo usred nacističkog logora smrti nazivana je „Majka“. Ovo je njena priča.

Nakon što su Stanislavi Lešćinskoj ubili muža u Poljskoj i prisilno odveli sina u drugi radni logor, ona je sa ćerkom poslata u Aušvic. Nedugo nakon što je stigla, shvatila je da bi njeno znanje moglo da bude spasonosno.

Krevete do peći je pretvorila u porodilišta

Žene u Aušvicu nisu imale ni osnovnu medicinsku negu – a kamoli brigu o trudnicama i njihovim bebama. Stanislava je bila pragmatična i snalažljiva, i brzo je organizovala da kreveti najbliži peći, gde je bilo najtoplije, postanu „porodilište“.

Mnoge žene su dovedene u Aušvic trudne, a neke od njih, u trenutku kada su dovedene u logor, nisu ni znale da su u drugom stanju. Stanislava je brinula o njima iako je to često značilo mnogo žrtvovanja.

Organizovala i dojilje za bebe čije su mame bile neuhranjene

A žrtvovale su se i trudnice, kako im je Stanislava savetovala. Na primer, nekoliko nedelja pre porođaja, savetovala bi im da se odreknu svog sledovanja hleba i da ga zamene za posteljinu koju bi posle koristile za pelene i povijanje beba. Ako ne bi imale posteljinu, bebe bi bile umotane u prljav papir.

Ona je u barakama organizovala i dojilje koje su dojile bebe čije su majke bile toliko pothranjene da im mleko nikada nije nadošlo. Tako su bebe koje su rođenje neposredno pre oslobođenja logora – preživele.

Uprkos uslovima koji su je okruživali, Stanislava Lešćinska je brinula da se porodilja oseća bezbedno i udobno. Zatvorenice koje su bile u baraci sa Stanislavom sećale su se da je ostajala budna tokom noći, brinući o ženama, i gotovo da se nije odmarala. Bila je smirena, staložena i dostupna svim ženama. Ubrzo su je sve zvale Majka.

Pored nedostatka hrane i sredstava za higijenu, barake u Aušvicu nisu imale ništa od antiseptika, zavoja ili instrumenata. Stanislava nije imala šta da da ženama protiv bolova, a sve njene porođaje pažljivo su nadgledali nacistički lekari.

Nije izgubila nijednu bebu niti majku

Pored Stanislave, bilo je i drugih medicinskih stručnjaka u Aušvicu, koji su se brinuli o bolesnima i povređenima, ali pod nacističkim nadzorom. Lekari su morali da izveštavaju nadeđene o stanju pacijenta. Ako neko nije bio u stanju da se oporavi, odmah je odvođen u gasnu komoru.

Lekari su često, naročito kada su bili u pitanju pacijenti oboleli od tifusa, čak i onda kada nije bilo izvesno da će se oporaviti, lagali nadređene kako bi kupili još vremena. Mislili su da i ako preminu od tifusa, bar nisu završili u gasnoj komori.

Nacisti su pretpostavljali da bebe u tim uslovima ne mogu da prežive do termina – a kamoli porođaj, a ako se beba rodi živa, Stanislavi je bilo naloženo da je udavi. Ali kada su dobili Stanislavine izveštaje, shvatili su da nije izgubila nijednu bebu – ili majku.

Kad je odbila da davi bebe, zadatak je poveren nemačkoj čedomorki

Kada je Stanislava, rizikujući svoj život, i pred nacistima odbila da davi novorođenčad, taj zadatak je dobila nemačka babica koja je bila osuđena za čedomorstvo.

Stanislava je ipak nastavila uspešno da donosi bebe na svet uprkos svim okolnostima u logoru.

Nacisti su tada počeli da uzimaju decu koja su imala arijevske crte i da ih šalju u sirotišta kako bi ih usvojile nemačke porodice.

Očajne majke su zajedno sa Stanislavom krišom tetovirale bebe na skrivenim mestima, u nadi da će ih jednog dana pronaći.

Dr Menegle je jednom prilikom posetio „porodilište“ u ženskoj baraci, besan što je babica dozvoljavala bebama da prežive.

Iako se Mengele jasno protivio Stanislavinom spasavanju jevrejskih beba i njihovih majki, ostalim nacističkim lekarima je rekao da je ona izuzetno vešta babica i personifikacija nade za koju su se zatvorenice „držale sa verom da će ih spasiti“.

Preživela Aušvic i živela do smrti sa  svojom decom

Stanislava je doživela oslobođenje Aušvica. Ponovo je živela sa svojom decom od kojih su oboje postali lekari. Retko je govorila o vremenu provedenom u logoru. Sve što se zna o njoj ispričale su zatvorenice, ili njena deca, sa kojom je jedino delila sećanja.

Stanislava Lešćinska je umrla 1974. godine.

Kada je jednom prilikom govorila o vremenu provedenom u Aušvicu, rekla je da iako su mnoge od 3.000 beba koje je porodila umrle – ako ne na rođenju ili od ruku nacista, onda od neuhranjenosti, tešilo ju je to što je svaka od tih beba rođena živa i što su svaku dočekale njene ruke pune ljubavi.

Neverovatna životna priča Stanislave Leščinske otkrivena je nakon objavljivanja Stanislavine kratke priče “Izveštaj babice iz Aušvica” (“The Report of a Midwife from Auschwitz”) neposredno pre njene smrti 1974. godine.

Godine 2010. katolička crkva je počela proces proglašavanja Stanislave Leščinske za sveticu.

Izvor: nationalgeographic.rs