Osmi mart je praznik razmene poklona po kulturi i bonotonu. Jedan deo pritiska je na muškarcima od kojih se očekuje da barem neki cvet donesu koleginicama i još neki poklon uz cvet svojim partnerkama.
Ali dobar deo osmomartovske potrošnje se odnosi na to da žene kupuju ženama poklone. Žena u muževljevo ime za taštu i svekrvu. Sekretarica u šefovo ime za žene iz kolektiva. Supruga u muževljevo ime za koleginice. Komšinici tacnu i orhideju, zaovi može isto orhideja ali neka bude neka lepa potkošulja uz to.
Cveće mame za vapitačicu, cveće mame za učiteljicu, a možda ne bi bilo loše i neki poklon za koleginice. Žene često jesu opterećene poklonima za osmi mart, ali onim poklonima koje treba da kupe da se neko ne bi uvredio. Često se desi da ako nose svojoj majci poklon kupe i po koji cvet za njene prijateljice jer će verovatno svratiti taj dan na kolače.
Možemo li prestati međusobno da se osuđujemo?
Beskonačna je to razmena poklona koji se kupuju godinama po propisanom šablonu. Kome idu šoljice za kafu a kome je dovoljna i bombonjera. Ali postoje stvari koje bi zaista žene mogle da urade za druge žene i ne iziskuju novac. Doduše, morale bi da se primenjuju kao da je svaki dan 8. mart. To su stvari koje bi nam olakšale život ili ga barem ne bi otežavale.
Iz stalne potrebe da se upoređuju, žene su osmislile liste suprostavljenih razloga zašto su neke druge žene gore od njih.
Evo liste koja bi mogla da pripomogne.
Da ne potcenjujemo žene koje su rodile rano, možda čak i pre 20. godine. Ako ništa drugo zaslužuju poštovanje zbog svega onoga što su prošle a nisu ni imale predstavu šta ih čeka.
Da ne osuđujemo žene koje nisu rodile još uvek ili neće roditi uopšte. Ili barem da poštujemo njihovu privatnost i razloge za takvu odluku.
Da ne osuđujemo žene koje su rodile više od troje i sad ne mogu da im pruže sve ono što su mislile da će moći.
Da razumemo žene koje žele i karijeru i porodicu i konačno prihvatimo da i one svoju decu vole jednako jako kao sve žene kojima je posao na desetom mestu.
Da ne nipodaštavamo žene koje žele samo porodicu i mogu to sebi da dozvole. Njhov posao traje 24 sata i nikad neće biti plaćene ni dinar za to.
Da imamo barem malo empatije i obzirnosti i prestanemo da prozivamo „matore mame“ i dajemo sebi za pravo da nam one „baš idu na živce“, jer imaju pravo da rode kad žele ili na kraju kad mogu, a nas svakako time ne ugrožavaju.
Da prestanemo da mislimo da smo bolje od drugih žena zato što nas je neko oženio.
Da prestanemo da mislimo da smo bolje od žena koje su se udale rano i odlučile sve da posvete porodici.
Da prestanemo da osuđujemo druge mame u parkovima jer su pogledale u telefon.
Da prestanemo da osuđujemo druge mame jer im beba plače u kolicima.
Da prestanemo da prevrćemo očima jer mama ne može da smiri dete u gradskom autobusu koji pomalo podseća na komoru za sporu smrt usled nedostatka vazduha.
Da prestanemo da preračunavamo koliko je neka mama provela vremena na društvenim mrežama. Zaista nije naša stvar.
Da prestanemo da mislimo da su mame koje lepo izgledaju površne i manje vole svoju decu.
Da prestanemo da osuđujemo mame koje još uvek ne stižu da skinu kile koje žele i operu kosu, jer se još nisu izborile sa tonom obaveza koja im se sručila na glavu .
Da ne osuđujemo mame koje ne kupuju svaku najnoviju sitnicu za negu deteta jer su prosto možda pre nas shvatile da je sve to mami para.
Da razumemo mame koje kažu da im je teško i da ne mogu jer realno svi znamo da jeste.
Možda malo više empatije ?
Kad vidimo trudnicu u busu da ne okrenemo glavu uz komentar : Ni meni niko nije ustajao ?
Kad vidimo ženu sa malim detetom u Pošti ne prokomentarišemo : Kako ja nikad nisam morala sa malim detetom da plaćam račune ?
Da zauvek zaboravimo na komentar „A kad si ga pravila bilo ti je lepo?!“, kad se neka trudnica požali na nešto.
Da shvatimo da gle čuda i ona koleginica koja nema dete nekad ne može duže na poslu da ostane.
Da shvatimo da i njoj treba posao da bi jela i platila račune iako nema porodicu.
Da ako smo mi već žene poslodavci, ne izbegavamo žene sa malom decom, jer eto bože moj znamo da će im trebati neki slobodan dan za bolesno dete iz vrtića. I to dete će porasti.
Da saslušamo i onu prijateljicu čiji se problemi ne vrte oko viber grupe roditelja i sledeće rate za ekskurziju. Njeni problemi su za nju najveći.
Da shvatimo i onu koja želi da se razvede „samo“ zato što više nema ljubavi.
Da pokušamo da pomognemo onoj koja ne može da napusti partnera nasilnika, jer ju je strah i jer ju je ubedio da ne vredi ništa bez njega.
Da razumemo i onu koja nije imala najbolje izbore.
Da zagrlimo i onu koja preispituje svoj izbor.
Uz sve prepreke i blago rečeno izazove koje donosi sistem u kojem živimo, možemo li barem da poštujemo tuđu borbu i shvatimo da nema žene koja u ovom trenutku nije primorana da bude borac na neki način bez obzira kakve je izbore napravila?
Borac sa sistemom, sa društvenim okruženjem, sa poslodavcem, sa biološkim satom, sa dvestapedestmiliona obaveza koje se očekuje da izvrši samo da bi bila dobra i okoprosečna.
Da u toj borbi barem ne budemo nož u leđa ako već ne možemo biti vetar u ista ta leđa koja jednako zaslužuju da budu uspravljena kao naša.
Dodaj komentar