Bilo je to 1988. godine negde na tromeđi BiH, Crne Gore i Srbije, kada su lovci u čoporu vukova uočili dečaka. Kretao se četveronoške i ponašao se kao vuk. Bio je modar, neuhranjen, prekriven ranama, ponašao se kao životinja, a od čovečijeg imao je samo lik…
Ne zna se ko i zašto, ali mu je dato ime Haris Pućarica. To ime mu je odredilo veru i naciju, a u ratu koji je bio pred vratima ovaj potez je bio više nego opasan.
Dečak kome je vuk bio čovek, a čovek vuk nije mogao da utiče na tog događaja koji su sledili.
Pošto je on bio „Ničije dete“ nađeno na ničijoj teritoriji, niko i nije znao šta sa njim da radi, pa su gadopremili do Beograda u centar za prihvatilište dece i omladine, gde je Haris ostao do 1992. godine, piše Stil.
Njegovo poreklo je bilo misterija, smatralo se da je dete jednostavno odlutalo u šumu, dok su roditelji verovatno mislili da su ga divlje zveri pojele. Možda je bio plod tajne ljubavi, neželjeno dete, koje je neka mlada majka ostavila u šumi… Do danas je ovo pitanje ostalo bez odgovora.
U domu za nezbrinutu decu, Harisa je prihvatio vaspitač Dragan Rolović koji je otkrio kako se dečak ponašao:
– Sve mu je bilo novo i nepoznato, puno dece oko njega, velika zgrada, svi mu nešto govore, nešto pokazuju… U početku je mnogo vremena provodio budan, nije spavao na krevetu, već na stolici, te ispod stola i na stolu u dnevnom boravku. Trebalo je vremena da nauči da spava u krevetu – priseća se Dragan i dodaje.
– Kada je prvi put video televizor, to je bila tragikomična situacija. Toliko se uplašio da smo ga za noge izvlačili ispod kreveta. Higijenske navike nije uopšte imao. Nije znao čemu služi česma, imali smo problem da ga naučimo da je koristi, kao i da ga okupamo, odsečemo mu nokte… Opirao se tome neko vreme.
Rolović se seća i da je Haris voleo klikere i pse:
– Bio strašno vezan za stvari koje je dobio, čuvao je sve, od četkice za zube, pa nadalje. Bio je fasciniran klikerima i psima. Jednom je u naše dvorište ušao rotvajler, deca su se razbežala, a Haris mu je prišao, nešto mu rekao, uzeo za ogrlicu i doveo meni u kancelariju. Kako je samo mirno taj pas stajao pored njega… – ispričao je on.
– Bio je prilično visok. Procenili smo da ima 10 godina, ali možda je imao i 12. Zapamtio sam kako je dugačke ruke imao. Bio je plavušan, više svetlosmeđ, s plavim očima, bledunjav, svetle puti. Kad je tek došao kod nas, imao je hroničnu upalu sinusa i stalno mu je curio nos.
Ističe da je kod Harisa bio karakterističan njegov hod:
– Malo trapav, mada on sam nije bio trapav, niti je fizički bio oštećen na bilo koji način.
Bio je zdravstveno zapušten, neuhranjen, imao je ogrebotine i rane po telu, nije znao da govori i imao je problem s hodanjem. Kasnije se ispostavilo da nije znao da hoda u cipelama. Ali naučio je, pričao je Rolović.
Uprkos svemu deca su ga prihvatila i pomagala mu na sve načine. U početku su se sa Harisom sporazumevali gestikulacijom, ali brzo je počeo da uči prve reči.
– Imao sam utisak da razume većinu stvari koje mu govorim. To nam je bio znak da je dete bilo u kontaktu s ljudima i da je nekad znalo da govori. Deca su mu pomogla da brzo savlada govor. Ona su se baš potrudila i na naše veliko iznenađenje ostvarila odličan kontakt s Harisom, štitila su ga, naučila ga mnogo čemu – ponosno ističe Dragan.
– Oko njega su bila deca, ali nikad ih nije provocirao, nije ulazio u konflikte s njima. Imao je i najboljeg druga, Žileta. Taj dečak je na neki način preuzeo brigu o njemu, a bio je jedan od najjačih i najinteligentnijih dečaka u domu u to vreme. Bili su baš bliski, što je za nas bilo iznenađenje, s obzirom na to da je Žile bio dečak sklon manipulacijama, svađama. On je Harisa naučio kako da drži olovku, kako se piše, kako se peru zubi, kako se kupa, mnogo puta smo ga zatekli mokrog jer mu je pomagao da se kupa. Žiletov odlazak iz doma je teško pao Harisu. Nije imao nikog tako bliskog.
– Nama, vaspitačima, Haris je bio posebno drag. Meni lično jer sam znao kakav je došao i kakav je napredak napravio za to kratko vreme. Umeo se on vezati i za nas, kad sednete pored njega, on se malo osloni na rame, tražeći nežnosti i pažnje, kao i svako dete. To mu kod nas nikad nije bilo uskraćeno – napominje Rolović , kako prenosi Poskok.info.
1992. godine Haris je vraćen tamo gde je i pronađen. U vihoru rata obukli su mu uniformu i poslali ga u šumu. Imao je oko 17 godina i više se nikad nije vratio.
Prema nekim pričama ubio ga je zalutali metak, ali ko zna, možda se samo vratio kući. Uglavnom, nikad se više nije javio nikom, a niko ga nikad nije ni tražio.
Prema životu Harisa Pućarice snimljen je film Vuka Ršumovića „Ničije dete“.
Dodaj komentar