Poslednjih godina sve više medicinskih radnika iz Srbije odučilo je da sreću potraži u Nemačkoj. A ovih dana viralan je postao selfi srpskih lekara, lekarki i medicinskih sestara koje žive i rade u Nemačkoj. Nasmejena ekipa u belim mantilima deluje kao da je pronašla ono po šta je otišla na Zapad.
U bolnici „Pasauer Volf“ u bavarskom mestu Bad Griesbach ima 14 tehničara i dva lekara iz Srbije, a očekuje se dolazak još 15 ljudi, piše Noizz.rs koji je pronašao aktere fotografije o kojoj se priča.
Kako izgleda život srpskih lekara u Nemačkoj
Tamara Vlajnić je specijalizant neurologije. Pre dve godine je prvi put otišla u Nemačku na učenje jezika, a onda je, godinu dana kasnije počela da radi kao lekar u toj zemlji.
„Sve priče lekara koji su emigrirali su slične. U Srbiji je teško naći posao i specijalizaciju i pri tom zarađivati pristojno. Odluka je u tom racionalnom smislu bila vrlo laka, emotivno baš i ne, i sigurna sam da ljudi koji odlaze nikad nisu dovoljno spremni za sve što ih emotivno čeka.
Kurs jezika sam počela u Srbiji, ali sam najveći deo odradila na Geteu u Minhenu, intenzivne kurseve i na kraju polaganja B2 – to je trajalo oko godinu dana. Potom je usledilo traženje posla, ja sam to radila sama, a ne preko posrednika, opet ne lak deo, s obzirom da lekari iz ne-EU zemalja zbog razlike u programima studiranja i neizjednačenim diplomama, nisu prvi izbor nemačkih poslodavaca.
Kad sam našla posao u Nemačkoj, usledio je birokratski pakao koji je trajao od oktobra do marta naredne godine, radna dozvola, termin za ambasadu, radna viza,…
U čitavom tom procesu čovek je fokusiran na ciljeve, još samo sertifikat jezika, pa samo posao, pa samo viza i nema previše vremena da se bavi time kako će se zapravo osećati kad stvarno ode.
I kad sam počela da radim, shvatila sam da sam zapravo otišla i naučila da se više ne okrećem na pasoškoj kontroli jer je osećaj užasan.
Prvih mesec dana mi je kofer bio neraspakovan iako je odluka o odlasku bila trajna, a ne privremena. Na poslu sam zaista imala tu sreću da su svi puni razumevanja prema strancima, strpljivi i predusretljivi. Uz to, moj šef je jedan od vrhunskih stručnjaka iz oblasti neurologije, rane rehabilitacije i intenzivne nege, pa sam uz njega dosta naučila i još uvek učim.
Ovde se cene rad i trud i aposlutno više ništa osim toga nije bitno. Bolnica mi je od starta obezbedila profesorku jezika jer sam želela da ga usavršim i svaki kurs, obuku, seminar, kongres koji sam želela.
Paralelu sistema u Srbiji i Nemačkoj je vrlo teško povući s obzirom da ovde sistem na svim nivoima funkcioniše. Vrlo je jasno koja su ti zaduženja, koje obaveze i da moraš da se pridržavaš pravila.
U zdravstvo se ulaže dosta i bolnice je potpuno nerealno upoređivati s našim, počevši od raspoloživosti dijagnostičkih metoda do terapija. Jedino je administracija spora, ali je čini mi se to „world wide“ problem.
Profesionalnim delom sam od starta bila vrlo zadovoljna. Emotivni rolerkoster je usledio nakon par meseci, ali je i to apsolutno normalno, stignu čoveka sva nedostajanja.
I to recidivira ponekad, ali se na to svi naviknemo, porodica i prijatelji dođu, mi odemo, stvaramo nova prijateljstva, rastemo.
Stanje nije trpno, samo je izlazak iz komfor zone ne baš tako prijatan. I dalje smatram ovo jednom od najboljih odluka koje sam donela u životu.“
Malo vremena za druženje
Njena koleginica Milica je napravila selfi koji je usijao društvene mreže. Njena priča je malo drugačija od Tamarine.
– Moja priča je malo drugačija, rođena sam i odrasla i radila u Beogradu. Klinički centar Srbije i moja porodica su mi bili ceo svet ali sa godinama, a radim već 20, postajalo je zaista sve teže. Pre neku godinu upisala sam i privatnu visoku školu za medicinske sestre, ali samo saznanje da sa sve završenom viskom školom moja plata bude veća jedva nekih tri do četiri hiljade, shvatila sam da je vreme da počnem da učim nemački. Posao i onako odavno znam, iako se svaki dan nešto novo nauči, veština je već u ruci.
Dakle, s dva deteta (10 i 14 godina), privatnom školom i još povremeno privatnog angažmana (jer se od plate nikako nije moglo živeti), ja krećem i na časove nemačkog. Mogu samo reći da vreme za odmor i eventualno druženje skoro da ne postoji.
Nakon skoro dve godine totalne pogibije i jednog propalog dogovora sa agencijom koja je trebalo da me pošalje u Nemačku, po preporuci mog prijatelja i kolege, pronalazim agenciju koje nema baš mnogo u medijima, ali koja nudi nestvarno dobre uslove.
Mislim se – nemam šta da izgubim, mi smo ionako navikli da nas neko vara! Prvi razgovor je bio u januaru ove godine a ja sam po završetku komplikovane procedure dobijanja vize u avgustu, ovde počela da radim.
I zaista prvih nekoliko dana sam mislila i očekivala armagedon ….ali zaista nema ga! Sve je onako kako smo se dogovorili, svaki sitno kucani tekst, čak i usmeni dogovor je ispoštovan.
Radiš svoj posao za koji tačno znaš šta podrazumeva, sa puno poštovanja i ideš, živiš i radiš dignute glave, u iščekivanju kraja školske godine i ponovnog sastavljanja sa svojom porodicom – rekla nam je Milica.
Dodaj komentar