Vedrana Rudan je hrvatska književnica i kolumnistkinja. Njeni tekstovi i javni nastupi, kao po pravilu probude veliku pažnju javnoti. Sada je na svom blogu objavila novi tekst koji na sjajan način objašnjava šta je zapravo sreća i kako taj pojam objasniti malom detetu, ali nas i podseća na česte greške koje kao roditelji pravimo.
Tekst sa bloga Vedrane Rudan prenosimo u celosti.
Imam unuka. Nekad sam imala decu. Morala su završiti fakultete, ćerka nije smela ostati u drugom stanju pre nego naleti na nekog ozbiljnog. O sinovljevoj ženidbi nisam se usuđivala ni razmišljati. Postoji li žena na ovome svetu koja Njega zaslužuje?
Moja deca nisu ispunila ništa od onoga što sam od njih očekivala. Kad su bila mala sina sam vodila na nemački, italijanski, fudbal, vaterpolo, tenis i šah.
Kad je ona bila mala išla je na balet, ritmiku, pevanje, engleski, časove glume. Sve sam im dala, sve pružila. Ćerka nije postala ni glumica ni pevačica, čak ni TV voditeljka. Radi u školi.
Sin nikako da se oženi, a nije peder. Nije ni fudbaler ni predsednički kandidat. A trideseta mu kuca na vrata. Kako mu godine idu biću srećna ako postane zaposlen. Diplomirao je istoriju. A toliko je obećavao…
Da sam onda znala što danas znam sa njima bih razgovarala onako kako razgovaram sa svojim unukom. Ne želi nositi šal oko vrata. “Ko jebe šal”, kažem detetu koje me neće cinkariti roditeljima jer zna da je “reč na j” zabranjena.
Želi sa mnom popiti gutljaj piva. Popije ga. Za doručak hoće šunku bez hleba. Jede šunku bez hleba.
Ne voli prati zube. Kad je kod mene ne pere ih. Lud je za prženim krompirom koji se valja u majonezi. To nam je ručak kad smo sami.
Sinoć smo bili u pozorištu. Majka je na njega navukla svečano odelo, trčao je oko pozorišta i poderao pantalone.
“Jebe ti se”, rekla sam. “Nona!”, rekao je on. Nakon deset minuta izašli smo iz pozorišta jer oni ljudi i ona deca nisu govorili nego samo plesali.
Za jednim od novogodišnjih štandova pojeo je dve kobasice. U taksiju je povratio.
Kad smo došli doma ovlaš sam ga oprala krpicom, mrzi vodu. U njegovom vrtiću ima dečkić koji mlati sve oko sebe. Osim moga Kreše. Zato jer sam mu rekla, ako te takne, ubij ga. Mali je još u bolnici.
Svom unuku ne planiram život jer sam se dva puta zajebala. Njegovi roditelji od mene mnogo očekuju ali ja ga ipak ne vodim na balet, fudbal, tenis, kineski, ples, pevanje, plivanje. Moj Krešo i ja, kad smo sami, šetamo i razgovaramo o sreći.
On već sada zna, sreća je kad ti se živo jebe šta starci od tebe očekuju.
Dodaj komentar