Srbin o 12 dana pakla na granici Poljske i Ukrajine: Tražili su nam 800 evra za „glave“

Dvanaest dana provedenih na graničnom prelazu Jagodin između Ukrajine i Poljske u vihoru rata zauvek će ostati u sećanju mladog vozača kamiona iz Čačka.

Vladimir Belić ima 24 godine, a poslednjih godinu dana teretnjake vozi ka Rusiji i upravo te ture i mimo trenutnog sukoba važe za najopasnije i najzahtevnije.

Iz Srbije je put Rusije, a preko Ukrajine, krenuo 22. marta, nakon čega je dobio upustva da se zbog oružanih napada vrati nazad najkraćim putem.

To je bio prelaz sa Poljskom na kom višednevna agonija počinje.

– Regularna procedura izlaska iz Ukrajine traje oko 20 minuta, mislili smo da će tako biti i ovaj put. Međutim, nakon što smo carinicima predali dokumenta rekli su da se vozači kamiona parkiraju sa strane. Bilo je nas četvorica iz Srbije, Makedonci i Rusi. I tada počinje pravi pakao, dan po dan. Čekali smo da nam priđu i kažu da možemo krenuti, ali od toga nije bilo ništa. Posle četiri dana čekanja na granici shvatili smo da nešto debelo nije u redu i da nam ovde život tokom ratnog stanja može visiti o koncu. Hrane je bilo sve manje, jer frižidere nismo napunili za ovu nenadanu situaciju. Kolega koji živi u Ukrajini nam je donosio da jedemo izlažući svoj život opasnosti. Telefoni nisu imali dobar signal, da bi se čuli sa porodocim i prijateljima morali smo pokušavati uspostaviti vezu satima – priča Vladimir za RINU.

Strah, neizvesnost i osećanje nemoći ispunili su dane vozača kamiona koji su se našli na ovom graničnom prelazu.

Kako bi privukli pažnju i na taj način možda i spasili živote obavestili su javnost u Srbiji o njihovoj muci i problemu.

– Samo smo želeli da se za nas čuje, da vide ljudi šta nam se dešava da ne bi lako bili zbrisani sa lica zemlje, a da to niko ne zna. Tokom ratnog stanja i haosa koji vlada u Ukrajini moglo je biti potpuno nevažno šta će biti sa vozačima kamiona zarobljenim na granici. Stupili smo u kontakt sa Privrednom komorom Srbije, Ministarstvom saobraćaja i stalno bili na vezi sa našim konzulom u Poljskoj – kaže Vladimir.

Prema prvim informacijama koje su imali, Ukrajinci su da bi pustili srpske vozače tražili garancije da se oni vraćaju u Srbiju i ne nastavljaju put ka Rusiji.

Kad su im te dokumente vozači predali na engleskom jeziku, carinici su ih tražili u štampanoj formi na zvaničnom ukrajinskom.

I to su im uz pomoć konzula sve dostavili, ali bahatosti ukrajinskih carinika ni tu nije bio kraj. Bez ikakvog konkretnog razloga ostali su zarobljeni još čitava četiri dana. Živci su postajali sve tanji, a strepnja sve veća.

– Ruske vozače su odveli, a njihovi kamioni su ostali. Plašili smo se da ista sudbina ne zadesi i nas, jer smo uradili sve što su tražili ali to nije bilo dovoljno da nas puste. Pitali smo se šta dalje. Carinik je u jednom momentu došao i rekao da mi Srbi nećemo nigde. Dva sata kasnije dolazi i kaže nam da možemo da krenemo. Stanemo na terminal, otvaraju nam prikolicu i ponovo počinje njihovo „iživljavanje“. Naglasili su da teret koji je upisan ne odgovara teretu koji je je bio u prikolici. I vratili su nas opet. Izgledalo je kao da ovoj agoniji nema kraja. Posle nekog vremena opet su nas poslali na terminal i tada nas je carinik pitao šta mislimo koliko vrede naši životi. Tražio nam je 800 eura za, kako je rekao, glave, a za kamione i robu to nas oni časte i tada smo konačno upalili kamione i prešli granicu – priseća se mladi vozač kamiona ovih nemilih scena.

Srpski vozači su jedini koji su uspeli preko granice da pređu sa kamionoma i robom. Ostali su prešli peške, a u ruske kamione su ušli ukrajinski vozači i odvezli ih.

Dva dana je Vladimiru i kolegama trebalo da preko Poljske stignu kući, a sreći njihovih porodica kad su ih ugledali nakon 12 dana zarobljeništva nije bilo kraja.

Iako veoma mlad, Vladimira nemili događaji nisu pokolebali da odsutane od ovog posla.

– Ovo je samo još jedno iskustvo, voziti kamion nije lako i taj posao može da obavlja samo onaj ko voli takav način života. Teško bilo jeste, napeto i obojeno strahom za goli život, ali takve stvari se dešvaju. Sledeća tura mi je opet ka Rusiji, za par dana krećem u Moskvu, ali ovaj put ne preko Ukrajine već Litvanije i Latvije. Put jeste duži, ali je sada sigurniji – zaključuje kroz osmeh Vladimir Belić.