Slobodan Junior Anđelković je na trećoj godini fakulteta otkrio svoj pravi poziv i neraskidivu sponu prema fotografiji. Tada odlučuje da će to biti posao kojim će se baviti i nešto čemu će se posvetiti kako bi otkrio ljudima svet na jedan, njemu, svojstven način, ali i kako bi istražio sebe i svoj unutrašnji svet. Rođen je 29.10.1989. godine u Novom Sadu, a trenutno je apsolvent Poljoprivrednog fakulteta, na smeru pejzažna arhitektura.
Kakvi su bili tvoji počeci u bavljenju fotografijom?
Sećam se te euforije kada sam prvi put otkrio dubinsku oštrinu sa svojom Nokiom N95 i tada sam uglavnom fotografisao makro svet i prirodu. Euforija pri kupovini svog prvog DSLR aparata Nikon D90 je bila još veća, a apetit da beležim prirodu i njene „skrivene” lepote je rastao svakodnevno. U to vreme sam se više bavio siluetama i likovnim elementima, igre senke i svetla značajno menjaju prostor koji gledate svakodnevno. Paralelno sa pejzažnom fotografijom sam se bavio i portretnom fotografijom, a želja da se bavim i modnim portretima se polako rasplamsavala, iz prostog razloga što obični portreti ponekad ne pružaju dovoljno izazova.
Kojom vrstom fotografije najviše voliš da se baviš sada?
Najviše volim da se bavim portretnom, pejzažnom, koncertnom/event i pozorišnom fotografijom. Na mojim fotografijama portreta se jako vidi uticaj koliko volim prirodu, tako da ćete najčešće moje portrete videti u nekoj prirodi, okružene vegetacijom i zanimljivim pejzažima. Tako je nastao i modni editorijal „Red Dres”’, u saradnji sa dizajnerkom Brankom Ćaćić, poznatijom i kao Lovely By Branka. Jedna od fotografije iz te serije je dobila pečat Vogue Italia. Ipak, ne bežim ni od urbanih gradskih tkiva, jer sam već napomenuo da volim izazove. Tako se i iznedrila saradnja sa Ivanom Ilić, dizajnerkom nakita, poznatijom kao Mustrica. Kada se snimanja rade u gradskim tkivima, gledam da nađem prostore koji imaju sklad u arhitekturi i koji poštuju „genius loci”.
Odakle crpiš inspiraciju?
Muzika, filmovi, svakodnevni događaji. Serija fotografija koja nosi naziv „Dark Alter Ego” je u potpunosti bila inspirisana muzikom Florence and The Machine i Snoop Dogg-ovom pesmom „The Next Episode”. Poprilično nespojivo i kontrastno, zar ne? Takve su i moje fotografije, prepune kontrasta i nespojivih dela i scena. Priča je predstavljala drugu stranu medalje, a moja prijateljica Milena Mitra Krkotić, koja je balerina u SNP, je bila model koju sam izabrao da predstavi tu priču. Nju nisam slučajno odabrao, jer ni modele za takve stvari ne biram slučajno, već ih biram po energiji koju nose sa sobom. Ona je imala ono „nešto” i smatram da niko drugi to ne bi izneo i predstavio na taj način kao što je ona to uradila.
Ko su ti profesionalni uzori?
Nemam uzore, već ljude koje cenim zbog onoga što su uradili za fotografiju i svet u globalu, sa svojim fotografijama. Henri Cartier-Bresson, Robert Doisneau, Annie Leibovitz, Margaret Bourke-White. Što se tiče domaće scene izdvojio bih Nikolu Bradonjića, Vanju Jimmy Ivoševića i Milicu Stojanac.
Koliko je danas teško baviti se fotografijom u Srbiji?
Teško je baviti se bilo čime danas u Srbiji, a ne samo fotografijom. Iz mog iskustva, baviti se fotografijom danas u Srbiji je najteže iz nekoliko razloga, najviše zbog toga što ljudi ne razumeju da je to zaista velika količina posla i ne shvataju da oprema nije nimalo jeftina i da ima svoj vek trajanja. Većina klijenata posmatra to kao da se sve završava vašim pritiskom okidača. To je, naravno, jako daleko od istine. Pre samog snimanja, postoji ogromna količina posla koju treba obaviti kao i za vreme i posle snimanja. Pojedinci sebi daju za pravo da vam određuju i spuštaju cenu, jer smatraju da je vaš posao mali i ne pridaju mu na značenju. Vremenom se to sve isfiltrira i dođu ozbiljniji klijenti, pa uspete sebi da priuštite i bolju opremu i načine poslovanja. Do tada treba da naučite da zahtevate neke stvari od klijenta, kako bi krajnji rezultat bio nešto što će i klijenta i Vas učiniti srećnim. Postoje i drugi faktori koji utiču na „težinu” bavljenja fotografijom u Srbiji. Neki problem su univerzalni i nemaju veze sa lokacijom gde živite, već sa okruženjem u kojem se nalazite.
Da li je lakše fotografisati predele ili sarađivati sa modelima?
Nema pravila. I jedno i drugo nosi svoje izazove. Nisu uvek idealni uslovi za fotografisanje predela, možete doći u pogrešno doba dana, pa možda i u pogrešno doba godine. Sa modelima ponekad izostane faktor transformacije ili su manje raspoloženi za saradnju. Zaista nema pravila. Uvek gledam da izvučem najbolje momente prilikom fotografisanja, bilo da su u pitanju modeli ili predeli.
Šta bi izdvojio kao svoj najveći profesionalni uspeh?
Rad kao oficijelni fotograf UKF-a na EXIT festivalu, koja je počela 2014-e godine. Rad sa njima mi je doneo mogućnost da upoznam velike muzičke zvezde, ali i DJ-eve sa drum and bass i dubstep scene. Prilikom saradnje sa njima, napravio sam fotografiju koja je kasnije završila na naslovnoj strani IQ časopisa. Ponosan sam na taj uspeh, jer je to moja prva naslovnica, a ujedno i prva naslovna strana u inostranstvu. Izdvojio bih i rad na Serbia Fashion Week-u, koji si mi omogućili da radim ono što jako volim, a to su modni editorijali i rad u backstage-u. Skoro godinu dana radim i kao fotograf u Vinariji i Vinskoj kući Kovačević i taj posao mi je doneo mnogo lepih iskustava, ali i edukaciju po pitanju vinske kulture. Respect Djs organizacija mi je omogućila rad na Green Love Festivalu.
Imaš li neku neostvarenu želju u oblasti fotografije?
Voleo bih da u budućnosti malo više putujem po svetu, kako bih se upoznao sa drugim kulturama. Smatram da putovanja plemene dušu čoveka i kompletan mentalni sklop počne da se menja. Ne vidim bolji način da sva ta saznanja, impresije o doživljaje zabeležim putem fotografije. Želja mi je da se malo više posvetim radu na fotografiji u studijskim uslovima. Wedding fotografija je recimo nešto što mi se jako dopalo, jer sam imao tu sreću da radim sa parovima koji cene moj rad i žele moj stil fotografisanja i obrade. Najveću neostvarenu želju ću zadržati za sebe, iz nekih sebičnih razloga.
Koji je tvoj savet za one koji žele da se bave fotografijom?
Da ne odustaju! Konstantan rad i borba će vas odvesti do cilja. Ne kažem da je lako, ali nije ni nemoguće. Nemojte rasipati energiju i vreme na stvari koje ne možete promeniti, već na stvari koje možete. Istina, postoje oni koji imaju veliku podršku iza sebe, ali to ne treba da vas obeshrabri, naprotiv, već da vas ohrabri da podignete vašu fotografiju na najviši mogući nivo. Budite spremni na vašu priliku i nemojte se plašiti da je iskoristite. Bolja oprema će dolaziti kako budete sve više i više napredovali, nemojte biti nestrpljivi. Za sam kraj bih vam poručio: nađite ono što najviše leži vašem senzibilitetu i implentirajte ono najbolje od vaših veština u te fotografije, jer samo tako ćete se izdvojiti iz mase fotografa i dati im ono što drugi ne mogu ili ne žele.
Dodaj komentar