Već duže vreme želim da napišem tekst o ljudima koji se ponašaju, kako bi mi Novosađani rekli, „nadobudno“. U mojoj mladosti su te ljude zvali i „nabeđeni“, a u rečniku psihoterapeuta često se baš oni vezuju i za tzv. „progoniteljsko ponašanje“. Opravdano ih vidimo kao nedovoljno socijalizovane i empatične.
Ponašanje ih često dovodi u poziciju da ih smatramo lošim ili zlim. Međutim, pozadina tog ponašanja ima objašnjenje. I radi nas samih bilo bi bolje da ga razumemo.
U daljem tekstu ću se pozabaviti pozadinom ovakvog ponašanja, kao i ko su ti ljudi i zašto se baš tako ophode prema drugima. Pa da krenemo od početka.
Svi smo se susreli u životu sa nekim ko se ponaša na takav način da nas uznemirava time što (primer)
Međutim, ono što je važno da znamo je da je često u srži ovakvog ponašanja – koje na engleskom opisuju i sa entitled – tzv. antisocijalna adaptacija ličnosti.
Kako je ne bismo mešali sa njenom krajnošću, antisocijalnim poremećajem, sociopatskim ili psihopatskim ponašanjem, nazvaćemo je benignijim imenom – šarmantnim manipulatorima.
Ovde je važno dodati da dobar deo (možda i većina) ljudi bar u nekoj fazi i bar u nekoj sferi života razvije neka antisocijalna ponašanja (tipa zavodi radi zabave u ranoj adolescenciji), ali ta ponašanja kod njih nisu, sveukupno, dominantna, kao kod prepoznatljivih “šarmantnih manipulatora”.
Ko su ovi ljudi ustvari?
Šarmantni manipulatori su često deca koja su se u ranom detinjstvu adaptirala na bar dve situacije u kojoj su osećala da gube poverenje u spoljni svet. Samim tim, morali su da se pobrinu – svim sredstvima – za svoje potrebe: sa roditeljima koji su ih prestimulisali, previše im “titrali”, ili sa roditeljima ili okruženjem koje ih je krajnje zlostavljalo.
U oba slučaja dete doživljava užas zbog nedostatka pozitivne stimulacije – da li kao narkoman kome je naglo ukinuta droga (jer nije učeno pozitivnoj frustraciji) ili kao neko čije potrebe gotovo uopšte nisu bile zadovoljene. Međutim, te potrebe ipak nisu bile nepostojeće, one su čučale i čekale. I čim su jednom bile podmirene, dete je donelo odluku da ih dobija po svaku cenu.
Dakle, ovde je važno uočiti mehanizam: imam nešto i onda me prevare, pa odjednom nemam. Ili – nikad nisam ni imao, ali onda dobijem nešto novo i divno, shvatim da postoji i da imam pravo na to koje mi je prevarom zakinuto. Krajnje tužno razumevanje situacije.
Antisocijalna ponašanja nastaju, ili su u velikoj meri oblikovana, užasom pred nedostatkom stimulacije, pažnje i ljubavi.
Za razliku od drugih adaptacija ličnosti kojima se nedostatak doživljene ljubavi manifestuje kao druga vrsta osećanja (i kasnije stanja/raspoloženja – poput recimo anksioznosti i depresije), mali antisocijalci kao narkomani doživljavaju užas koji im opravdava da ono što dožive da im je potrebno dobiju svim sredstvima.
Ili, ako – nadamo se – ne svim, onda mnogim sredstvima koji drugi sebi neće dozvoliti, jer uprkos neprijatnosti, prihvataju vaspitne mere spoljnog (i posle unutrašnjeg) roditelja da se nešto ne sme, i posle da to nije dobro. A zašto onda šarmantni manipulatori to ne prihvataju?
Oni te roditeljske instrukcije mogu da ignorišu u onoj meri u kojoj se osećaju “prevareno”. I pošto je “prevara” deo njihovog sopstvenog iskustva (internalizuju je) – to je jedna od glavnih
tehnika kojima se i sami koriste. Ne zato što su loši, nego zato što su to prva usvojena ponašanja, bar kako oni to vide u tako ranom uzrastu.
Užas i tuga u osnovi svega
U zavisnosti od “zakidanja”, proživljene neprijatnosti koja ide od blaže do užasa, oni prosto mogu biti šarmantni i pomalo manipulativni ljudi (što bi se reklo: “umeju da se izbore za sebe”), preko “sebičnjaka”, do progonitelja.
Ako su rane bile duboke i iskustva ozbiljno traumatična (u porodicama sa nasiljem i sl.) – može se razviti antisocijalni poremećaj ili sociopatska i psihopatska ponašanja.
U blagom obliku čak mogu biti časni i dobronamerni dok se ne osete da su na bojnom polju u bici za nedostatne resurse – koji su uvek u osnovi emotivni, ma kako ih oni nekad sami videlii (kao potrebu za novcem, slavom i sl.).
Negde, u dubini, ove ljude ne treba osuđivati, već ih duboko žaliti. U svojoj suštini usamljeniji su od većine. Lako zavedu, u njih se na razne načine često zaljubljuju. Ali ih je baš teško voleti.
Kako im (nam) je išlo u životu: nekad, sad i prognoza za dalje
I pored toga, u daljoj prošlosti – pa i u kapitalističkom dvadesetom veku – reklo bi se da je ovim ljudima išlo odlično. Najlakše su se probijali u poslu, osvajali najpoželjnije partnere, nisu se mučili sa savešću i često ih nisu stresirale stvari koje muče nas ostale, jer im prosto nije bilo stalo. Dokle god su se dovoljno dobro adaptirali da nemaju problema sa ozbiljno problematičnim ponašanjem, kao što je kriminal.
Danas se stvari menjaju. Pokreti kao što su #meetoo, ili mnogobrojne sindikalne i druge grupe ozbiljno dižu svest o progonilačkom ponašanju. Od hiljada tekstova o sociopatama, narcizmu i gaslajtingu/sluđivanju, do deljenja iskustava kao što su skorija o akušerskom nasilju, lako se vidi da se progonilačko ponašanje sve manje toleriše. Da se nikako ne podržava.
Antisocijalnci sve više bivaju sami, a generacije rođene u ovom veku koje se u ranim godinama slično adaptiraju na svet imaće sve više problema.
Takođe, dok je 20. vek u psihoterapiji bio “vek neuroze”, gde su pomoć mahom tražili preadaptirani, pregoreli, neurotični, depresivni i anksiozni ljudi koji su uglavnom bili žrtve tuđeg lošeg tretmana, danas se sve više javljaju sami progonioci, narcisi, kriminalci, osobe sa poremećajem ličnosti i dr.
Ljudi koji nisu sami po sebi nužno slični, ali je važno da su to oni koji dugo nisu videli ili marili za sopstvene razvojne probleme. Samo im više nije lako da žive kako su želeli. I što je najgore, sve više bivaju napuštani, pri čemu se njihov najveći strah obistinjuje.
Bezuslovno uvažavanje – i kad je to teško
Sa ovim tipom ličnosti je izazovno raditi. Mnogi tom radu nisu dorasli. I važno je da se savetnici i terapeuti dobro obuče za to: od što sigurnijeg držanja granica, preko prepoznavanja momenta kada je pokazivanje empatije uopšte dozvoljeno, a kad je neophodno.
Kad je potrebno pristati da se uđe u igru, i kako ih nadmudriti da steknemo poštovanje. Jer to je prvi korak ka kontaktu – biti dovoljno jak i pametan (verovatno i zabavan) da nas uopšte čuju. Onda sledi još teži korak – steći poverenje.
Da bi se uopšte sa njima moglo razložno pričati, tj. da ne bi razmenu mišljenja koristili za nove manipulacije, već za promenu nefunkcionalnih uverenja o sebi, drugima i svetu.
Ako je kontakt sa njima izazovan savetnicima i terapeutima, ostalima je još više. I šta mogu da urade? Da se sklone, da uče da ih nadmudre, ili kad je moguće, da im pokažu da ih vole ili uvažavaju zbog nečega što je realistično, ali onda da postave granice. Šta ne raditi? Raspravljati se i prebrzo (ako uopšte) zbližavati.
Naredne godine će pokazati kako će se ova večita nezajažljiva deca prilagoditi svetu. Možda će im se u kasnijim decenijama 21. veka ranije u detinjstvu zalečiti rane i stvoriti uslovi da se zdravije adaptiraju na svet.
Do tad, tu smo i za vas i za njih.
Dodaj komentar