Sladoled iz Lidla je postao deo mog malog rituala kojim se resetujem

Juče smo bili u Lidlu.

Dan pre toga i još dana pre… bili smo u obavezama i u trci, danas se sve češće trči, slabo se hoda, još slabije zastane.

Svesna toga, pokušavam da usporim, da ne trčim ko na 100 metara sa preprekama, čuvam snagu, pametnije je trošim i obavezno svakog dana odvojim vreme za sebe. Tada imam neki mali ritual kojim se resetujem, pa punim.

Da bih sprovela taj ritual, juče sam mužu i detetu rekla: Svratićemo do Lidla.

Tačno sam znala šta mi je potrebno, zamislila sam celu scenu i samo mi je trebalo da nabavim najneophodnije i sačekam noć.

Mislim se kako dvadeset komada, pogledam krajem oka u korpu, vidim zaista krcata sladoledima na štapiću, zapamtim ambalažu, nađem ih u frižideru i ostanem šokirana – cena sladoleda na štapiću manja od 30 dinara. Ne mogu sad da se setim da li još uvek nešto može da se kupi za te pare? Ukus čokolada, vanila.

Ubacim desetak komada. S leve strane moje dete gnjuri u frižideru, rovari, prebira rukicama, bira boju. Viče: – Mama, sladoled loptica!! Hoću lopticu!

Ja se tu pored nje emotivno raspadnem, podseti me ta loptica sa sladoledom na detinjstvo kada smo na klupi pred dedinom kućom nakon što nas je prskao vodom iz šlauha na dvorištu, jeli malom plastičnom kašikicom sladoled iz loptice. Sunce prži, on se topi, pa pred kraj navrnemo lopticu i popijemo preostalo otopljeno. Onda loptice operemo na česmi, začepimo ih pa se njima igramo bosi na ulici.

I to je bio ritual, pravi dečiji ritual, gde je sreća bila toliko opipljiva da si je mogao “jesti kašikom”.

Ćerka ubacuje lopticu za lopticom, kaže: ova za mene, zelena za Đinu, naranđasta za Nađu…, već planirajući šta će sa lopticama da radi. Poneće ih na reku, pa će ih puniti peskom, kuvati ručak za nas u njima. Ali će prethodno da uživa u vanili, obožava sladoled od vanile.

Sve za njen ritual spremljeno. Nismo smeli da joj nudimo sladoled Patrolne šape i Pepa prase koji su zanimljivog oblika i deluju ukusno, jer ona je kaže “velika i to je za manju decu”.

Muž gleda one sa kombinacijama ukusa, posute bademima, želi da proba nešto novo, može sa tri vrste čokolade i pistaćima, za njega je to ritual, otkriti nov ukus, ubacuje kao da sutra ne postoji. Našao je Roladu, sladoled u obliku rolata sa ukusom vanile, jagode, čokolade. Kaže: to ćemo sutra kad nam dođu gosti poslužiti…

A ja?

U poslednje vreme pokušavam da se zdravo hranim, pa su mi rekli da obavezno potražim veganski sladoled 100 posto biljnog porekla linije Vemondo.

Među kupcima koji su se zaistavili kod sladoleda pokušavam da pronađem oznaku vegan. Do sada ga nisam kupovala pa nemam ni pojma šta treba da tražim. Kada sam ga konačno našla, znala sam da je to to.

Pakovanje kao u “američkim filmovima”, na to me je u podsetilo. Nisam ostavljena, nisam tužna, nemam veče s devojkama u pižami, ali imam svoje rituale bez kojih više ne mogu da funkcionišem.

Pakovanje nije ogromno, ali je dovoljno veliko (400 grama) da mogu da ga jedem supenom kašikom ko sav normalan svet.

Pri tom linija Vemondo je klimatski neutralna što znači da njihov asortiman umanjuje, uklanja ili kompenzuje negativan uticaj na klimu, odnosno neutralizuje i izbegava štetne emisije CO2 koje nastaju pri proizvodnji. Dakle jedem sladoled koji ne doprinosi uvećanju količine gasova staklene bašte u atmosferi.

Ukus ovog super sladoleda je od banane, sa komadićima čokolade, bademom i orasima. Jedva sam čekala da padne noć, da uspavam dete i da…

… deset je sati. Dete spava, muž šuška omotom svog izbora sladoleda u kuhinji, čini mi se da otvara jedan za drugim, a ja sedim na terasi u spavaćici, u levoj ruci držim kutiju vegan sladoleda “Banana chunk”, gledam mesec, bio je juče pun, prvo velik ko kugla sladoleda pa manji ali i dalje lepo okrugao.

Miriše cveće iz žardinjera, prijatno je, ne treba mi ništa više od ovoga, imam ritual kojim punim baterije. Čujem tišinu, jedem sladoled velikom kašikom čiji ukus me oporavlja na prvi zalogaj, kao da je vreme stalo, kao da ništa drugo nije bitno.

To je taj momenat koji svako od nas mora da nađe za sebe, pola sata dnevno ili uveče, ali da postoji. Uz omiljene ukuse za sva čula. U mom slučaju to je bio ukus banane i badema plus gledanje u mesec plus miris cveća, plus zvuk tišine plus blagi osećaj hladnoće pod prstima, tek toliko da se podsetim na ono vreme kad sam tako držala lopticu sa sladoledom.

Meni će ovaj veganski Lidlov sladoled postati navika, znam, jedem fenomenalan ukus bez griže savesti, dete je već u kolima pojelo svoj iz loptice, a muž mi ceo dan ponavlja: – E, moraćemo ponovo do Lidla, hoću da probam onaj i onaj sa…