Dioptrija joj -24. Načare koje nosi teške su oko 300 grama, veoma debelih stakala i zahvaljući njima samo nazire ljude i predmete koji je okružuju.
Ona je Katica, prezime ne želi da kaže, jer je isuviše propatila u svom životu i ne želi niti sažaljenje, niti lažnu saosećajnost ćaršije.
Beli štap ima, ali ga ne nosi sa sobom iz razloga što joj se pojedini ljudi, kad je takvu vide obraćaju neretko rečima koje vređaju, ili ako hoćete, bez imalo empatije.
– Tad mi bude izuzetno teško i ne uspevam da se iskontrolišem i zaustavim suze. Situacija postaje još teža. Retki su ljudi koji me tad teše i prilaze da pomognu – kroz suze priča Katica, dodajući da je reč „ćorava“, previše boli i budi najteža sećanja, koja želi da zaboravi da bi ponosno nastavila da živi jedini život koji ima.
Njoj je 64 godine i do sad je iskapila više žuči, nego meda.
Sama se bori kroz život, bez gotovo ikakve podrške nadležnih institucija.
– O majci sam se brinula 13 godina, a poslednje tri je bila potpuno nepokretna. Sama sam je kupala, hranila, menjala pelene… – ispoveda se ova hrabra žena i dodaje da je jedino lekar Marko Prica imao razumevanja za njenu nezavidnu situaciju, ali i Hitna pomoć koja je bila efikasna i brza kad bi ih (oboje pozvala) pozvala.
Samostalno vodi svoje domaćinstvo, koje izgleda kao apoteka. Suvišno je reći da bi slučajni gost, koji ne zna da ima problem s vidom, bio više no iznenađen kad joj uđe u dom.
Niko joj ne veruje da sve uspeva sama, Kaže da stvari i eventualnu nećistoću oseća dodirom, ili čulom mirisa, za koja misli da su razvijeniji no kod drugih ljudi.
– Kada nam Bog uskrati nešto, nadoknadi nam to na neki drugi način. Pri tom govorim i o ostalim čulima, recimo sluha – priznaje Katica, ističući da joj je život u značajnoj meri različit od većine ljudi.
Nikada se nije predavala, ustajala bi jača, posle životnih poraza. Kao slabovida osoba uspela je da magistrira Brajevo pismo, ali je završila i medinsku školu i jedno vreme radila u mitrovačkoj bolnici.
Bila je aktivna i u politici, pre no što joj se majka razbolela.
Kao osoba od poverenja, za vreme bombardovanja radila je u Kriznom štabu. Ne želi da se seća tih teških vremena, iznoseći samo proverljive činjenice.
Nesebična, kakva je, decenijama je bila dobrovoljan davalac krvi. Savezu slepih i slabovidih osoba, čiji je član danas, a ranije i predsednica, neretko je pomagala, čak i sopstvenim donacijama.
Ovom pričom želi da ohrabri druge ljude s hendikepom da se ne predaju nikad, da „ne zapadaju u očaj, tugu, depresiju…i da uzdignute glave nastave da žive“.
Plemenitost kao zaštitni znak
Ne samo što se brine o sebi, odbijajući pomoć za sebe, ova plemenita žena je uvek tu da pomogne drugima. Iznad nje stanuje baka Ana Krstić, (84 godine) koja je u starosti ostala sama.
Kad joj se dogodi bilo kakva nezgoda lupa štapom Katici, tražeći pomoć.
Katica joj je na raspolaganju gotovo svakodnevno. Starica se neretko onesvešćuje, a upravo je naša sagovnica ta koja je podiže, vraća svesti, zove Hitnu kad je potrebno, ili ako hoćete, daje joj snage da nastavi koliko toliko normalan život.
Dodaj komentar