Poslednje novosadske skulpture na javnoj površini, koje su odabrane po javnom konkursu, bile su Kapija želja i Bunar želja, akademskog vajara Mladena Marinkova, a postavljene su na Trgu mladenaca 1998. Od tada je prošlo punih 17 godina, javnih konkursa nema, ali skulpture i spomenici niču gradom bezmalo kao pečurke. U brojnim gradskim umetničkim krugovima često se mogu čuti priče o tome da je takav sistem izbora „javnih“ umetnika daleko od demokratskog, te da se na taj način u startu diskriminiše veliki broj stvaralaca, pre svega vajara, koji nikada nisu dobili svoju šansu.
Prema rečima Vladimira Mitrovića, istoričara umetnosti i kustosa u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad „kao da nikada nije imao previše sreće sa skulpturama u slobodnom prostoru i sa spomenicima“.
– Postoje tri jednostavna činioca: kome se diže spomenik, gde je planirana njegova lokacija i ko će biti njegov autor. Tokom poslednjih dvadesetak godina svi slučajevi spomenika u gradu su na ova tri pitanja odgovarali pogrešno, pa i nedopustivo. Sporne su bile ličnosti, kao, na primer, Jaša Tomić. Sporne su, takođe, bile i lokacije, budući da skoro svi spomenici poslednjih godina imaju u najmanju ruku problematične i nedovoljno promišljene lokacije. I, naposletku, nijedan od spomenika nije podignut posle konkursa, što bi za grad trebalo da bude normalno. Uostalom, ni najpoznatiji novosadski vajar Jovan Soldatović, ako se ne varam, nijednom nije pobedio na konkursu niti je bilo koji njegov spomenik podignut posle poštene konkursne utakmice – priča Mitrović za portal luftika.rs.
On naglašava da je institucija konkursa zasigurno najbolje, pa i najjednostavnije rešenje za izbor autora nekog spomenika, te da sve ostalo ostavlja sumnju, „ne samo u krajnji rezultat, već i u dobru nameru“ onih koji bi ovim pitanjem trebalo da se bave.
– Neophodno je, takođe, otvoriti što je moguće širu raspravu oko samih lokacija, kao i svih preduslova za podizanje jednog spomenika. Kada je bilo reči o podizanju spomenika Janiki Balažu, jedno udruženje koje nosi njegovo ime je predložilo lokaciju u parkiću pored zgrade Radio Novog Sada, i da se uz spomenik postavi mali zvučnik, kako bi njegova muzika tokom 24 sata bila prisutna pored spomenika, što mi izgleda kao veoma simpatično rešenje. Naravno, na taj umesni predlog se niko nije osvrtao. Potom je jedan tada visoko pozicionirani političar pokazao prstom na mesto gde se danas nalazi spomenik, a usput je odabrao i udvoričkog vajara, pa se čitava priča o našoj tamburaškoj legendi završila na ne baš slavan način – podseća Mitrović.
Prema njegovim rečima, politika, odnosno pripadanje umetnika određenim partijskim strujama, ne samo da je bitan, već je i „ključan momenat“ prilikom izbora autora, a izbor bez konkursa nedvosmisleno svedoči o tome da se takve odluke donose u određenim partijskim centrima.
– I sami umetnici, kao klasični partijski radnici, bar oni koji su spomenike izveli, ćute, a trebalo bi njih pitati kako su uspeli u svojim namerama i da li smatraju da je to što su izabrani na takav način primereno ulozi koju bi umetnik trebalo da ima u savremenom društvu – zaključuje naš sagovornik.
