Možda ne bi trebalo da me shvatite ozbiljno, moje dete ima tek pet godina i nije još krenulo u školu, i ne radim sa njom domaći, ali kad sam pročitala tekstualni zadatak iz radne sveske za matematiku za drugi razred osnovne, koji je jedna mama objavila ne fejsbuku, momentalno sam se setila jedne nedelje pre 32 godine.
Prošao “Bolji život”, svi oprani koprivom, mama opeglala i složila na ofinger sako i suknju sutra za posao, tata spava na razvučenom trosedu, a ja sedim bespomoćna za trpezarijskim stolom nad zadatkom iz radne sveske koji se ticao toga da Ana startno ima 35 jabuka, pa su joj neke jabuke ispale, druge je podelila, nešto sebi ostavila, nešto uz put ubrala i dobila, koliko Ana ima jabuka?
Gledam ko tele u šarena vrata. Trpezarijski sto, važno je napomenuti, je dva metra od tate koji spava, razbili zidove da bratu napravimo sobu, pa su dnevna i trpezarija jedna celina (bolje reći manjina).
Zapisujem, pa brišem, pa uzdah, pa ruka u kosu, pa mrzim dosadnu matematiku, nikad je nisam volela, šta me briga koliko joj je jabuka ostalo, neka ih, nek ima i jednu, dosta je. Podelila, dobro je, nije škrta.
Tako sam ja gledala na tekstualne matematičke zadatke sa osam godina, kao mučenje. Isto tako je na njih gledala i moja mama, akušerska sestra, koja da je volela matematiku, ne bi porađala žene. I počnem ja tu da pušem, kukam, jao ne znam, kako sad da uradim ovo, dobiću keca, mama sedne da kao ona pomogne, čita, pa na prste zbraja te Anine jabuke, pa ne ide, pa opet počne: Znači, ako je Ana imala…” I sa tom rečenicom se sve i završavalo. “Znači, ako je imala”.
Kad je videla da joj ne ide: „I zašto ti domaći radiš u devet uveče? Što mi nisi ranije rekla da ga imaš nego sad? Što nisi zvala Milana (dobar matematičar poznat roditeljima) da ti kaže kako je on uradio! Mene si sad našla da ti pomažem, ustajem sutra u pet ujutru!!”
Klasični vapaj nemoći.
Onda bukne moj bes, uvek sam bila hirovita, tata se probudi i onako narogušen u plavoj frotirskoj pižami, bez jednog “a”, pocepa svesku. Imala je onaj folijumski zaštitni omotač pa nije uspeo da je skroz prepolovi, onako malo. Ode do toaleta, obavi nuždu, vrati se u krevet.
Tek sam onda počela da plačem, sveska tek kupljena, šta ću reći učiteljici, smišljaj sad neku laž, gore nego da smo računali Anine jabuke.
Plačem ja, mama se hvata za kosu: Pa, Bato, šta je sa tobom?, Bato puše, grize ga savest: Kupićemo drugu, kaže ispod jorgana.
Sveska je pala iza plakara pa da se pocepala kad sam je izvlačila, rekla sam učiteljici.
Naravno da učiteljica nije pitala šta će sveska iza plakara, jer su i sveske druge dece bile ili zgužvane ili listovi smežurani od suza.
Bilo je đaka koji su obožavali matematiku i bili joj vični, a bilo je i nas (dece i roditelja) kojima je bila horor.
A ja nisam volela da mi bilo šta bude horor. Posebno ne u vezi sa školom u kojoj smo provodili mnogo vremena i posebno ne kod kuće kad imam domaći iz matematike, jer sve sam ostalo radila sama, nisu ni znali da postojim. Dobro, de, i kad je trebalo praviti kućicu za tehničko od šperploče.
Čujem danas roditelje kako se živi pokidaju da urade sa decom domaći, da im objasne o čemu se radi, pa imaju strpljenja, pa planu, pa se deru, pa dete plače, pa tenziju možeš nožem seći, pa onda plaćaju časove jer učitelji i nastavnici ne umeju da objasne dovoljno dobro, pa se jebote osnovno i srednje školovanje svede na muku i roditelja i dece i gubljenje vremena van škole na ono što je valjda trebalo da postane jasno u školi.
Došli smo, posebno danas, u situaciju da roditelji rade domaće i ponovo pohađaju školu.
Što bih ja morala da se bakćem sa Aninim jabukama? Objasnite deci u školi. Ko uopšte sastavlja te frustrirajuće tekstualne zadatke u matematičkim radnim sveskama i što nam ne otkrije konačno da im je cilj da totalno razjebu porodičnu harmoniju, ogade deci školu, a roditelje doteraju do Laze Lazarević.
Naša deca nikad neće voleti da idu u školu (malo je izuzetaka) jer se škola svela na ocenjivanje, apsolutno nakaradno, na učenje forme, ne suštine, na biflanje, na moranje, na domaći za roditelje, na takmičenje roditelja, na “svi ste deco isti”, a nisu isti i bilo bi dobro prepoznati potencijale i interesovanja dece pa ih u tom smeru usmeravati bez moranja da budu u svemu dobri, bez ubijanja motivacije, bez stvaranja pritiska.
Čemu škola danas služi?
Da roditelji crtaju deci kućice iz bajke za likovno, lepo vidiš da dete jednu liniju nije povuklo, na sastavljanje pismenih iz srpskog jezika gde je mama pokušala da bude na nivou desetogodišnjaka ali joj slučajno pobegla reč “nehotice”, recimo, gde su zadaci očajni, ali se roditelji ne bune, već čupaju kosu kada umesto dece (koja plaču, tresu se, plaše se, ili igraju igrice sa strane) pokušavaju da dođu do rešenja, a ako ne shvate imaj onaj mali, završio matematiku, platićemo ga.
Znam da bi muž detetu strpljivo pomogao da izračuna te Anine jabuke, jer voli matematiku, i veruje da je važno uraditi domaći i znati postaviti zadatak. Ja, pak, ne mislim da su ocene važne (iako sam bila vukovac, i išla na takmičenja) jer su mi stvarale pritisak, dovodile do plača, do izbijanja koprivnjače i sličnih zajebancija kada misliš da je ocena mnogo važna.
A nije.
Može i trojka, ali nađi nešto što te zanima, što voliš, što te motiviše, u čemu uživaš i to razvijaj, tu grebi, tome se posveti bez drame što nisi uspeo da izračunaš broj jabuka u Aninoj ruci.
Jer jebo jabuke, svakako nisu tvoje.
Dodaj komentar