Šest beskompromisnih veština za uspeh 

Svake godine nas društveni mediji napadaju sa spiskovima neophodnih “soft” veština koje su potrebne baš te godine kako bismo uspeli u poslu.

Navodnici su upotrebljeni jer uprkos tradicionalnoj nomenklaturi u njima nema ničeg soft.

Najčešće se pominju: autonomija, upravljanje konfliktima, liderstvo, analitičke i organizacione veštine, često razmišljanja van okvira i slično.

Ni po čemu nevažne stavke, međutim, to su sve opšta mesta. Svaki čitalac ima bar u nekoj meri različita tumačenja ovih životnih i poslovnih veština, i definitivno ih različito prioritizira. Retko ko ima mentora koji će mu pomoći oko situacione upotrebe bilo koje od njih, kao i oko njihovog razvoja. Uglavnom su ljudi prepušteni sebi i sopstvenom viđenju situacije. Koje – opet situaciono gledano – često ne vodi ka tome da poboljšaju svoje životne i poslovne prilike.

Ubosti u metu

Međutim, pre oko godinu dana, prvi put sam naletela na nešto drugačiji spisak “soft” veština koje su važne za svaku karijeru. U pitanju je humanistički psiholog iz Velike Britanije Li Mekej Do, koja je vrlo jasno povezala ovu vrstu ne-tehničkih veština što nam pomažu da se povezujemo s ljudima, rešavamo probleme i nosimo sa životnim izazovima.

Po njenim rečima, ovo su veštine koje se pretežno uče u formativnim (ranim) godinama sa bliskim odraslima. Problem je što ovi odrasli od kojih to učimo često sami nisu bili dovoljno dobro emotivno regulisani ili nama emotivno dostupni. Ukoliko se njima ili nama, usput, desilo traumatično iskustvo, gotovo svaka mogućnost konstruktivnog odgovora ili učenja je takoreći “hajdžekovana” (hijacked) – praktično oteta – od strane automatski aktiviranog odgovora za preživljavanje: bori se, beži, parališi se (fight, flight, freeze).

Ono što nam je zaista potrebno

Iako se često to eksplicitno ne navodi, cilj savetovanja ili terapije se u nekoj meri svodi na poboljšanje neke životne/poslovne veštine sa ovog spiska:

1.  Emocionalna fleksibilnost
2. Kongruentnost
3. Aktivno slušanje
4. Empatija
5.  Rezilijentnost/otpornost
6. Dobar kapacitet za procesuiranje događaja

Emocionalna fleksibilnost

Ide ruku pod ruku sa danas često naglašavanom “emocionalnom pismenošću”. Kako bismo izbegli akademska tumačenja ovog izraza, možemo to i ovako reći: uvid u sopstvene i tuđe emocije, sposobnost da se prihvate i istolerišu i bira odgovarajuća reakcija u ponašanju je velika stvar. Ljude koji su to stanju da rade verovatno doživljavamo moćnijim od bilo koga drugog.

Usklađeni sa sobom

Kongruentnost je reč koja se pretežno koristi u psihologiji i psihoterapiji i retko među laicima. Međutim, veoma je važna i zato je potrebno objasniti je: ne samo odrasli, već i deca, pa i životinje, osete kada neko nije u “unutrašnjoj saglasnosti” sa samim sobom, kada mu, recimo govor tela, izraz lica ili reči nisu koherentni. To je kao da dete kaže da je uradilo domaći a da mu sama glava klima za “ne”. Pismena komunikacija i posledice online rada u pandemiji nimalo ne pomažu.

Nažalost, posebno u poslovnom svetu, gde odnosi nisu autentični a dosta nam uslovi utiču na život – ljudi nisu kongruentni. Ovo je situacija kada je prilično važno imati savetnika ili terapeuta koji nam pomaže da se pomirimo sa sobom.

Šta stvarno znači slušati?

U vrtlogu sopstvenih problema, malo je roditelja osetilo onu lakoću koja je potrebna da bi zaista, nesputano, videlo i čulo svoju decu na način na koji nam je to svima bilo potrebno. I otud generacije kojima je stalno potrebno da budu viđene, shvaćene, da kažu svoje, ali koje same nisu usvojile veštine slušanja.

Ovde je najvažnija svest i hrabrost da dobro uspostavljamo prioritete u (poslovnim) situacijama, kako bismo našli vremena i osetili da imamo prostor za pravi kontakt. Neće ići samo od sebe i često nije lako, posebno što nam tekovine modernog vremena poput ekrana konstantno uzurpiraju pažnju. Takođe, da bismo čuli i videli treba da se osetimo viđenim i vrednim slušanja, što nažalost često bez adekvatne psihoterapije teško ide.

Empatija možda u stvari nije ono što većina misli

Iako danas većina zna da empatija manje ima veze sa “sa-osećanjem”, a više sa razumevanjem logike drugog, danas i dalje, privatno kao i na poslu, malo njih to pokazuje u ponašanju. Po navici nam je teško da se nateramo da razumemo osobu s kojom se lako i prirodno ne povezujemo.

U nekim profesijama je ovo obavezan deo i tu nema kompromisa (od psihologa, preko prodavca, do veštog advokata koji prvo spremi protivnikovu parnicu pa svoju), međutim – mnogo je nesrećnih poslovnih situacija koje bi se lepše odvijale kada bismo svi uvežbali viđenje tuđe pozicije, bivanje “na nečijem mestu”.

Umeti sa otporima i preprekama života

Interesantno je kao se engleska reč “resilience” na Google prevodiocu u srpskom vidi kao “elastičnost”. Pošto ima vrlo specifičnu konotaciju, koja se kod nas često pogrešno čuje kao “otporan”, danas je popularno koristiti upravo englesku reč u našoj varijanti – rezilijentan.

Međutim, kako to često biva sa veštinama, koliko ljudi, toliko ćudi i tumačenja. Nismo sigurni šta to znači i šta je tačno potrebno da radimo ili budemo. I onda nas potreba da budemo otporni vraća u prinudno ponašanje “budi jak” – tj. opet u standardne odgovore na situacije gde je prosto potrebno preživeti – bori se, skloni se, zamrzni se.

Verujem da nam pomoć može doći od skandinavskog tumačenja rezilijentnosti. U norveškom, recimo, ono se prevodi kao “motstandsdyktighet” – ili kao veština nošenja sa otporom koji život pruža. Našoj lakoći. Svesnost i strpljenje u posmatranju situacije koja nam nije laka.

Ili, kako bi to gorepomenuta doktorka rekla – imati unutrašnje poverenje da znamo šta nam je potrebno, i šta je to što treba da uradimo. Znati ko si i imati gotovo bezuslovan osećaj pripadnosti. A ovo je posebno teško u našoj kulturi, gde ples između slušanja autoriteta i inata prilično usporava i ograničava razvoj suštinski zrelih i odraslih ponašanja.

Pa umesto da cilj terapije – koja je zbog razvoja prave rezilijentnosti mnogima potrebna – bude upravo to, uglavnom se dolazi zbog nade da će čarobni štapić rešiti stvar.

Psihičko uzemljenje ili razvijanje i jačanje unutrašnjeg sidra

Kapacitet da se obrade ili procesuiraju događaji – kao životna i poslovna veština – podrazumevaju da se oni obrađuju u realnom vremenu, tj. da se sa interakcijama možemo nositi, takoreći, “uzemljeni” (engl. grounded). Ova veština zahteva dovoljan stepen zrelosti i/ili emocionalne regulacije – sposobnost da se adekvatno odgovori, umesto da se prosto reaguje.

Za one koji su preživeli traumatična ili izuzetno teška iskustva, ovo je opet znatno zahtevnije nego onima koji su imali nešto lakše detinjstvo (i život uopšte). Brže im se aktivira fight-flight-freeze odgovor, i uglavnom je potrebna neka vrsta psihoterapije (u najširem smislu – tretman, lečenje, isceljivanje duše).

Kada pogledamo koje su to sposobnosti (verovatno je to ovde adekvatnija reč od “veštine”) krucijalne za uspeh u životu i poslovanju, lako ćemo videti da većina nas zapinje bar oko jedne ili dve. Pregoreli bar sa 3. Oni koji su već potražili ili je potrebno da što pre potraže pomoć sa 4-6.

Tretman duše se možda bavi analizom iskustava i našim prilagođavanjem tome, uticajem prošlosti na naše današnje funkcionisanje, sposobnošću kontakta i toga da se život i stvarnost iskuse, uverenjima koja nas ometaju.

No, ipak, isceljenje duše često počinje nečim konkretnim, preprekom koja nam pokazuje smer kojim treba da idemo kako bismo bili funkcionalniji i srećniji.