„Pusti decu da se igraju!“ Tako danas zvuči opaska kada ih vidite da su se dohvatila svojih pametnih uređaja i otuđila od ostatka sveta. Ali kada ste vi bili dete to je značilo da ostavite svoju dušu na dečijem igralištu i dođete blatnjavi i umorni kući na večeru. Bila su to neka lepa, dečija i bezbrižna vremena. Niko se nije plašio da vas pusti napolje da se igrate sa vršnjacima. Niko vas nije vrebao preko društvenih mreža, a ni vi sami niste izgledali starije nego što jeste. Bili ste dete i niste žurili odrasti.
„Pusti decu da se igraju!“ Tako danas zvuči opaska kada ih vidite da su se dohvatila svojih pametnih uređaja i otuđila od ostatka sveta. Ali kada ste vi bili dete to je značilo da ostavite svoju dušu na dečijem igralištu i dođete blatnjavi i umorni kući na večeru.
Igrali su se klikeri, obuvale gumene čizmice za blatnjave i mokre ulice. Koristili plastični vodeni pištolji za prskanje sa decom iz ulice. Na pomen „Tatatatira“ svi su znali koga očekuju, a pre podneva se voleo Minja Subota. Serija Bolji život ostala je nostalgična uspomena na verovatno jednako bolji i život dece tada. Olovka i kaseta bili su nerazdvojni tandem, sa kojim si tačno znao šta da radiš. Slušanje A i B strane večna zanimacija bez obzira što je to uvek istih 12 pesama.
Rodbina iz inostranstva bila je džoker za uvozne stvari koje se kod nas nisu mogle dobiti, a lastika i biciklo omiljena zabava za decu. Žmurke se igralo, bez straha ko će se gde skriti, jer bilo je to neko lepo doba. Danas i u kući strepimo nad decom da im se šta ne bi desilo. Hrana se jela u svim oblicima, bez provera i varijanti zdravo-nezdravo. Kad bi ti ispala kriška na pod dizao si je i jeo. Danas je i kriška sumnjivog porekla.
Olovka i kaseta bili su nerazdvojni tandem, sa kojim si tačno znao šta da radiš. Slušanje A i B strane večna zanimacija bez obzira što je to uvek istih 12 pesama.
Šta se desilo sa detinjstvom kakvim ga mnogi pamte? Ko je deci rekao da trebaju odrastu prije reda? Vratite nam lepotu bezbrižnosti i neopterećenosti. Deca koja su odrastalu u generaciji moje mame i kasnije, sve do mog perioda, sa pravom mogu reći da su imala detinjstvo. Imala su opipljive uspomene na ranjena kolena, krađu trešanja sa komšijskog drveta i dnevnike ispunjene na papirnim stranicama.
Danas ih sa užitkom listaju i prisećaju se dana igre, ludosti i spontanosti. A kroz koji filter će se današnja deca moći sećati svojih dana, kada su sve što su htela odrasti pre vremena? Istina je da ne možeš suditi o jednom periodu života kao da posle njega ništa pravo ne postoji, ali takođe je istina da se negdje u međuvremenu toliko toga promenilo, otuđilo i nestalo. Promene neminovno donesu nove stvari i odnesu one stare. Bez obzira na to jesu li bili bolje nekada ranije.
Dodaj komentar