Marija Krstić, mama malog Alekseja, jedna je od onih koje su progovorile o tome šta žene mogu da očekuju u porodilištima u Srbiji.
Ona govori o torturi kroz koju je prošla i kaže kako ni dan-danas ne zna zašto je njena beba posle urednog porođaja bila jako loše, u inkubatoru, ali i da je vrlo važnu Rhogam injekciju uspela da dobije samo jer se sama grčevito izborila za nju.
“Za razliku od mnogih, moj porođaj pre dve godine u Narodnom frontu je bio pesma, retkost za prvorotku, kako me etiketiraše. Šest sati sa sve pripremom, epidural na vreme, iako je u smeni bio jedan anesteziolog, bolove sam osetila vrlo kratko, zezali smo se i šalili u boksu… ma milina!”, počinje priču Marija.
Ali, kako kaže, onda se sve zalomilo na onom najgorem – detetovom zdravlju. Naime, ispostavilo se da mali Aleksej teško diše, a da to niko nije primetio.
“Rodila se lepa zdrava ogromna beba, dobila najvišu ocenu, očišćena, uslikana sa majkom, ma sve je idealno, svi oduševljeni, majka ponosna i srećna… Međutim, beba deluje umorno i zadihano, a babice i pedijatri konstatuju da je to samo umor od porođaja. Mora da se lepo naspava i odmori, i biće ujutru super!”
Ali nije bio… Aleksej je završio u inkubatoru na čak 50 odsto kiseonika jer na manje nije mogao da diše. Tog jutra Mariji je doktorka dala da potpiše da je saglasna da “urade sve što je u njihovoj moći”.
“Samo mi je gurnula papir. Šok i neverica… Bez objašnjenja, na sva moja pitanja ona kaže posete su u 12h i traju oko pola sata. To je bilo oko devet sati ujutru, a ja sam se porodila u 01:28 noću, pre manje od 12 sati. Zalupila je vrata i otišla.”.
Za Mariju je to bio signal da se odmah uputi na odeljenje neonatologije.
“Ja gore, usput čujem babice koje se deru na porodilje – kako bre ne znate da presvučete bebu! Od šoka ne reagujem, inače sam poprilično drčna i osetljiva na takve situacije, ne shvatam šta sam čula, u glavi mi je samo da vidim dete i čujem šta mu je. Onda vidim bebu veću od inkubatora, vezanih ruku sa iglama ubodenim u svaku moguću venu. Prilazi doktorka i kaže – au, ovde je bilo traumatično. Imate sreće da nije završio na mašini za disanje. Nemam šta drugo da vam kažem za sada, dođite u sledeću posetu. To su sve informacije koje date majci koja svoje dete vidi izbodeno u inkubatoru zavezanih ruku. Tad mi je pozlilo i muž me je izveo napolje”, seća se Marija.
Kaže i kako je teško objasniti koliko su njih dvoje tada bili očajni.
“Mogla sam da gledam bebu pola sata, bez dodira, a mleko ostavljate u posudicama za urin, i to pod uslovom da vam se posle tog stresa uspostavi laktacija”, kaže Marija i dodaje da oni ni dan-danas ne znaju šta se tačno dogodilo i šta je bio uzrok svemu.
“Odgovor koji smo dobili posle sedam dana jeste da se to u većini slučajeva nikada ni ne sazna. A moja trudnoća i porođaj su bili uredni bez bakterija, sve sam vodila privatno – brisevi, analize, nigde nšsta nije pisalo.”
Kaže i kako je pored toga što je tek rođenu bebu, u takvom stanju, mogla da vidi samo na pola sata, strašno bilo i to kako su joj se u porodilištu obraćali.
“Tek sada shvatam da mislim da su znali, samo nisu hteli da kažu. Iz nekog razgovora sa pedijatrima i pulmolozima shvatila sam da doktori u Frontu nisu hteli da priznaju grešku. Čak je izveštaj bio osiromašen”, priča Marija.
Aleksej je danas srećom dobro, ali tu nije bio kraj njenim mukama u porodilištu.
Da sve bude gore, ona je imala velikih problema sa Rhogam injekcijom, koja je vrlo važna kada su mama i beba različitog Rh faktora.
“Kako sam ja 0-, a Aleksej B+ , meni je po pravilu sledovala Rhogam injekcija koja će zaštiti sledeće bebe od problema. Međutim, prolazi 48 sati od porođaja, a meni niko ne dolazi da da Rhogam. U tom trenutku sam mislila da je Aleksej RH- kao i ja. Onda sam saznala da je on ipak pozitivan i šokirala se jer injekciju nisam primila. Na sve to, sestra na neonatologiji mi mrtva hladna kaže da meni Rhogam i ne treba.”
Marija je tada sva unezverena trčala dalje po bolnici i tražila od drugih babica da joj odmah daju injekciju.
“Jedna od njih mi odgovara bez treptanja: jesi, jesi primila, ti se od šoka posle porođaja ni ne sećaš.”
Posle dva sata ubeđivanja Marija je pozvala svog privatnog ginekologa, koji je takođe bio šokiran i zbunjen. Kazao joj je da je manja šteta da vakcinu primi opet, ako je zaista kojim slučajem već primila, nego da ne primi uopšte.
“Inače, Rhogam se daje u prva 24 sata, a toleriše se do 72 sata. Ja sam tad bila u 50. satu od porođaja. A onda nakon sat, dva dolazi ona ista babica, nos joj para oblake. Hvata se za karton, kad vidim da joj se promenilo lice. Nema nalepnice od injekcije na mom kartonu.”
Tada ju je konačno dobila – u otprilike 53. satu od porođaja.
“Usput sam dobila i ljubaznost babice do kraja mog boravka u porodilištu. Ne znam da li je tako bilo da se o tome ne bi pričalo…”
Zato Marija danas apeluje na sve trudnice da se dobro informišu o svemu.
“Jeste 21. vek, ali ipak vrlo je važno dobro se informisati pred porođaj zato što, nažalost, u nekim trenucima, iako vi niste ni lekar ni babica, sve zavisi od vas.”
Apartman u porodilištu kao letovanje
Marija Krstić se priseća i kako je apartman u porodilištu platila skoro kao letovanje, pre svega jer je zbog komplikacija ostala duže.
“To treba da bude nešto što svaka žena dobija besplatno. Međutim, cena dvokrevetnog apartmana je bila 8.000 dinara po jednoj noći, a jednokrevetnog 12.000 dinara. Uz to dobijate babicu/sestru na poziv (bilo za dojenje, za bolove, za pomoć oko ustajanja, odlaska na terasu). Menjanje spavaćice i posteljine je koliko god puta vi to dnevno želite. Ja sam spavaćicu menjala bar pet puta dnevno, a to će razumeti svaka porođena žena. Imate i sobu sa sopstvenim WC-om, duže posete, mir, terasu. Ali svakodnevno se pitam zašto sve to mora da se plaća kada bi trebalo da se podrazumeva.”
Izvor: Nova.rs
Dodaj komentar