Priča o Rizi Šurli i „afričkim đetićima“ je najuvrnutija lekcija iz istorije koju ćete čuti

Crnogorci, a crnci?

Zvuči neverovatno, ali kada pričamo o bogatoj istoriji grada Ulcinja, ne možemo zaobići priču o afričkim robovima koji su tu pronašli svoje utočište.

Njihovi potomci mogu se i danas sresti u najjužnijem crnogorskom gradu, iako ih je tokom vremena ostalo veoma malo.

Kada je Berlinskim kongresom 1878. Crna Gora priznata kao dvadeset i sedma evropska država, u Ulcinju je, kažu, postojalo stotinu crnačkih kuća, piše Blic. Već 1928. bilo ih je samo pet.

Danas se crnci se teško mogu sresti na gradskim ulicama. Poslednji pravi crnac, legendarni Rizo Šurla, preminuo je pre 15 godina.

Crnačko stanovništvo u Ulcinj je u šesnaestom veku donela nesreća, kada su ih gusari doveli kao robove na svojim brodovima.

Ulcinjski gusari imali su tesne veze sa gusarima iz Alžira, Malte i Tunisa, a u 17. i 18. veku bili su strah i trepet Mediterana.

U ulcinjskoj istoriji stoji zapisano da se 1571. godine, nakon što su Turci zagospodarili ovim gradićem nedaleko od ušća Bojane, tu naselilo 400 berberskih porodica sa severa Afrike. Odlazili su često do Sudana i Konga, i od tamo silom dovlačili muškarce i žene, pa ih prodavali na Trgu robova u Ulcinju, koji je bio najčuveniji na Jadranu.

Tu su dovodili robove za prodaju sa svih strana, pogotovo iz mnogih primorskih gradova. Kažu da su tu prodali i Servantesa i njegovog brata Rodriga. Robovi su bili prisiljeni da služe po bogatim kućama, ali su vremenom dobijali slobodu, uzimali crnogorska imena i prezimena, narodnost, ali ostajali verni islamu.

U knjizi „Ulcinj u Osmanskoj imperiji“, publicista Mustafa Canka piše da su se neki jednostavno prezivali Arap (crnac) ili su preuzimali prezimena brodovlasnika i kapetana koji su ih doveli iz Afrike u Evropu.

Odevanjem se nisu razlikovali od ostalih, oblačeći se „po turskom“ kako je bilo uobičajeno u ta doba.

Prof. dr Đurđica Petrović, jedan od najznačajnijih etnologa druge polovine XX veka, u svom ekspozeu piše da je u Ulcinju 1878. bilo oko 100 kuća crnaca. Toliki broj Afrikanaca, prema njenim navodima, bio je rezultat prestiža ulcinjskih velikaša jer je veći broj posluge značio i veću reputaciju familije.

U svom radu, Petrović podseća da su ulcinjski pomorci i posle 1878. nastavilli trgovinu robljem sve do balkanskih ratova i da su poznata imena petoro trgovaca iz tog perioda.

U nekim istorijskim aktima pominje se i dobrovoljni dolazak crnaca, poput poznate crnkinje Zahre iz Sudana koja se udala za Ulcinjanina Hadži Halil Ficija, koji je tada bio major u turskoj vojsci.

Najpoznatiji tamnoputi Crnogorac

U toku Drugog svetskog rata među velikim brojem partizanskih boraca iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije našao se i crnac Rizo Šurla, iz Ulcinja. U jednoj od borbi bio je ranjen, pa ga drugovi odvedoše u partizansku bolnicu i dadoše mu prvu pomoć.

Jovanka, kasnije supruga Josipa Broza Tita, zadesi se u bolnici i tokom obilaska ranjenika ugleda Riza, pa se prilično iznenadi, piše crnogorski „Dan“.

– Odakle ste vi, druže – upita ga ona.

– Iz Ulcinja – odgovori Rizo.

– Gde je taj Ulcinj, u kojoj državi Afrike – upita opet Jovanka.

– Nije u Africi, drugarice Jovanka – reče joj Rizo.

Jovanka se za čas zamisli, pa opet upita: „A što ste vi po nacionalnosti?“

– Crnogorac! – reče joj Rizo ponosno.

– Hm! – opet se zamisli Jovanka, pa nastavi:

– Nisam znala da su Crnogorci crnci! Mislila sam da su belci, ovako, kao mi!

Rizovi potomci i danas su u Ulcinju. Mario Šurla (51), Rizov sin, ima kratku, kovrdžavu kosu i visok je skoro dva metra. On i njegov sin Rizo pripadaju čistokrvnoj lozi afričkih crnaca.

– Riza su sa šest godina poveli u Dubrovnik, kod bogatog trgovca Đuste Težaka, ali ne da bi radio već zbog atrakcije. On ga je čuvao, hranio i školovao. Kasnije je kod Težaka radio u tamošnjoj kafani „Dubrovnik“ kao pomoćni radnik. Život ga je potom odveo prvo u Zagreb, gde je radio kao konobar u hotelu „Esplanada“, a potom i u beogradskom „Mažestiku“ – priča Mario očev životni put.

Za vreme rata, Rizo je u Beogradu radio kao fotograf da bi se 1944, prijavio za Sremski front, gde je i bio ranjen.

Posle rata, Rizo se vratio u Ulcinj. Radio je kao konobar u “Jadranu” a 1952. otvorio fotografsku radnju kao porodični biznis.

Oženio se i Ulcinjkom Nadom i tako prekinuo običaj da se crnci žene isključivo crnkinjama koje su isto kao on stizali u Ulcinj. Za dvadeset godina nikla je radnja na Pristanu, ispod prvih zidina Starog grada.

Tu je Rizo svakog dana uzimao svoj fotoaparat i odlazio na posao. Meštani pričaju da su sa Rizom svi hteli da se slikaju.

Svi crnci koji danas žive u Ulcinju, kako kaže Mario, direktni su potomci njegovog dede, ali su on, njegov sin Stefan i bratanić Renato, jedini potomci sa muške strane.

Ulcinjski crnci prezimena su uglavnom dobijali po porodicama u kojima su služili i živeli. Tako je bilo i sa Marijevom familijom.

– Rizo mi je govorio da su naši preci služili kod ulcinjske familije Šurla. Otuda nam i prezime. Rizo je kasnije uz Šurla dodao i Arap kao drugo prezime. Njegov brat Dželjo i bratanić Džani prezime Šurla, zamenili su prezimenom Arap. Ja sam zadržao samo Šurla kao uspomenu na našu prošlost – priča Mario za podgoričke „Vijesti“.

Riza Šurla preminuo je 2002. godine, i uprkos tome što pravih tamnoputih potomaka afričkih robova skoro da više nema u Ulcinju, ostali su fakti koji će još dugo podsećati da je na ovdašnjem prostoru nekada živela crna populacija.