Imam očuha od 10. godine i to je najbolje što mi se desilo posle smrti oca

Balkanski prostori, ne samo Srbija, prepuni su predrasuda kada su u putanju razvedene žene. O tome dovoljno govore i nazivi ‘raspuštenica’, ‘rapuštaljka’, ‘polovnjača’ i mnogi pogrdni izrazi kojima žene koje su se rastale od partnera naši ‘domaćini’ a češće ‘domaćice’ kite.

Često se dešava da razvedena žena bude tiho ‘izopštena’ iz društva udatih prijateljica, jer ona sad nema partnera (kao da nogu nema), ili im se jednostavno ne uklapa u stil druženja u parovima. Ili se možda boje da će im ‘zavesti’ nekog muža i odvesti ga na pogrešan put, ko zna?

Budi srećna što te neko hteo s decom

Ne znamo šta nosi dan, a šta noć. U zauvek ne možemo ni trenutno da budemo sigurni, a floskula „u dobru i u zlu dok nas smrt ne rastavi“ očigledno je samo naivno utopijsko verovanje u ljubav za ceo život.

A šta kada ste žena i iz ljubavi dobijete decu, a onda ta velika ljubav na veliko pukne, pa ostanete negde na sredini – dovoljno ste mladi da imate pravo na novu šansu i ljubav, ali imate decu koju neće svaki muškarac prihvatiti, a i kada određini to učini, koliko snage treba da se izborite sa sobom, njime, okolinom i komentarima?

Prepoznaće se mnoge žene u ovome, one koje su doživele, znaju koliko može da zaboli rečenica „budi srećna što te je neko hteo sa decom“. Je l’ to u prevodu treba da znači da im deca umanjuju vrednost, da su „polovna roba“ jer su rodile, da treba ponizno da vole tog muškarca koji ih je „prihvatio takve“ i da se drže njega kao slamke spasa u ljubavnom brodolomu?

I očuh može bezuslovno da voli, ja sam primer

A zar ne može i taj očuh sutra da voli tu decu kao svoju, je l’ bezrezervna ljubav ima potporu jedino u podudarnosti DNK materijala ili možete da se vežete svim srcem i sa nekim koga podižete, sa kim živite, kog vam je sudbina u amanet dodelila da mu budete podrška, roditelj i prijatelj?

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je to moguće. Ja sam to dete koje ima očuha od svoje 10. godine. Moja majka je rano ostala bez muža, mog oca, a imala je nas dvoje – sestru i mene. I nije lako bilo suočiti se sa svim tim predrasudama.

Prvo – kako je ona mogla da se „drzne“ da se preuda i odvede decu u „tuđu kuću“, kod drugog muškarca koji treba da „figurira“ tatu, a onda i kako je on pored toliko slobodnih devojaka izabrao udovicu sa dvoje dece, koja je pritom pet godina starija od njega.

I eto, prošlo je 18 godina od tada. I rodila je tom čoveku još troje dece, i sve je leglo na svoje davno još, i možda ja tog čoveka tolike godine zovem samo po imenu, ali sve je to moja porodica, kao što smo i sestra i ja njegova.

Život vas veže za ljude koji vam po krvi nisu ništa

I zato besnim kad i dan danas čujem priče da moja majka treba da „slavi“ što je taj čovek odlučio da sa njom zasniva porodicu, da treba da mu budemo zahvalni na tome što smo i sestra i ja do juče živeli u „njegovoj“ kući, kad će ta kuća doveka biti naša, koliko god to paipiri i zakoni ne prepoznavali kao svojinu.

Nije sve de jure u životu ljudi, život vas sa svim svojim usponima i padovima veže za ljude koji vam po krvi nisu ništa, pa de facto bude jače od tog čuvenog mrtvog slova na papiru.

A da nismo usamljeni primer u tim seoskim pričama, iščuđivanjima po ćoškovima i trač partijama na kapijama, potvrđuje životno iskustvo još jedne žene koja je nakon bolnog razvoda, u njenom slučaju, sa dvoje dece pronašla ljubav kojoj je, možda, baš tada i u tim okolnostima bilo suđeno da uspe.

Dal treba da mu budem zahvalna što je sa mnom a ja imam decu?

– Kod mene je sve išlo školski. Udala sam se sa 26, rodila dvoje dece – sina i ćerku, a onda razvela sa 33. I znala sam da moj život tu ne staje, da je dovoljno godina ispred mene da mogu da se nadam da ću na kraju svih krajeva naći nekog kog ću voleti i ko će voleti mene, ali i moju decu. I evo, u novembru slavimo tri godine veze, dve godine zajedničkog života. Taj čovek je mojoj deci drugi otac, neko kog oni mnogo vole, poštuju i slušaju. I suprotno – i on ih voli kao svoju.

– Kada god sam na službenim putovanjima, on ih čuva, a na odmore idemo porodično. I nisam čula komentare da sam srećna „što me je izabrao“, ali ja ne smatram da treba da mu budem zahvalna na tome, jer to sam ja, on je bio odrastao čovek i moga je da bira. Ipak, veruje da, iako do mojih uši takvi komentari ljudi nisu došli, da ne znači da ih nije bilo. Ali, ja sam se davno isključila što se komentara tiče – ispričala nam je S.G. (40).

U sumrak i svitanje samo se ljubav računa

I na kraju svih balada, hajde da se manemo komentarisanja tuđih života koji nisu po našim merilima, kad, kao što sam napisao na početku, nikad ne znamo šta će nam svako novo jutro doneti.

Jer, koliko god neko da priča da je to odrastanje u disfunkcionalnoj porodici, ja, kao neko ko ima već 28, mogu da kažem da sam ispao veoma funkcionalan i mnogo funkcionalniji od mnogih koji su odrastali u tim čuvenim funkcionalnim porodicama. I nisam emotivno oštećen, kao što ume tetka da mi kaže, štaviše – ima emocija prema ljudima i na pretek.

Zato, manimo se ćorava posla i neka se ljudi vole samo i budu srećni s kime god budu poželeli, jer u sumrak i svitanje samo se to računa.

Izvor: Viktor Veličković / Žena