Priče o Radomiru Lukiću, nekadašnjem redovnom profesoru Pravnog fakulteta, prepričavaju se decenijama. Oni koji su imali sreću da ga upoznaju i odgovaraju za njegovom katedrom i danas se prisećaju bisera i nezaboravnih trenutaka u životu akademika i doktora pravnih nauka, Noizz.
Mnogi od bisera često završe na društvenim mrežama kao poučna priča koja se uvek rado čita. Na forumu Moje Pravo postoji nekoliko tekstova koji nose naziv „Anegdote prof. Lukića“, posvećenih upravo najzanimljivijim pričama i urbanim legendama koje se prenose sa generacije na generaciju.
Međutim, jedna anegdota opisuje profesora Lukića u najlepšem svetlu, a nedavno se pojavila na društvenim mrežama.
Susret u Tašmajdanskom parku
Jedan student prava sedi u Tašmajdanskom parku i pokušava da ponovi lekcije iz Uvoda u pravo. Prilazi mu stariji čovek i pita ga da li je slobodno da sedne. S obzirom na to da ima još mnogo toga da ponovi, student se mnogo i ne obazire na čoveka do sebe, ali ovaj bi da započne razgovor.
Kako ne bi ispao nepristojan prema starijem čoveku u parku, student ipak nevoljno odgovara na pitanja. Razgovor se zaustavlja na knjizi koju čita i na tome da li mu je težak taj ispit, i tako student kreće da se žali i na predmet i na knjigu, a najviše na autora, profesora Lukića.
Čoveku bude pomalo žao, pa se ponudi da pomogne i da studenta presliša materiju, pošto je i on nekada bio student pa i sam „zna koje su to muke“. Na kraju preslišavanja, penzioner prekida studenta: „Hvala Vam, kolega, to će biti dovoljno. Dajte mi indeks. Ja sam prof. Lukić.“
Један студент права седи у Ташмајданском парку и покушава да понови лекције из Увода у право. Прилази му старији човек и пита га да ли је слободно да седне. С обзиром да има још много тога да понови, студент се много и не обазире на човека до себе али овај би да заподене разговор pic.twitter.com/3SpRUDBsUp
— мм (@advmmilic) December 8, 2018
Na Sorbonu došao u šumadijskoj narodnoj nošnji
Inače, profesor Lukić, čije ime danas nosi najveći amfiteatar na fakultetu, na odbranu doktorske disertacije na Sorboni, došao je u šumadijskoj narodnoj nošnji uz pitanje komisiji: „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?“
Oni koji su ga s proleća sretali u šetnji posvedočili su da je najčešće hodao sa cvetom perunike u ruci. Retko se pojavljivao u javnosti, a među studentima je važio za strogog profesora sa vrcavim dosetkama.
Radomir Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Njegova sabrana dela objavljena su 1995. godine i obuhvataju 11 tomova, tj. 4.600 stranica. Njegova ogromna ljubav prema književnosti rezultirala je brojnim pesmama i pričama, od kojih je najpoznatija „Lov“, štampana u Politici od 10. maja 1970.
Profesor Lukić umro je u maju 1999. i sahranjen u rodnom selu Miloševac.
Dodaj komentar