Ovih dana obeleženo je 50 godina od početka druge faze radova na izgradnji Novog Beograda, što je bila prilika da se mladi, zajedno sa veteranima radnih akcija, nađu na istom radnom zadatku – Navala na Avalu i prisete kako je to izgledalo u doba SFRJ.
Kako podseća RTS, a prenosi 021, od aprila do novembra omladina iz svih krajeva radila je i gradila Jugoslaviju. Procenjuje se da je za četiri decenije Jugoslaviju gradilo čak dva miliona mladih akcijaša. Da bi nastale bolnice, pruge, škole, mostovi, akcijaši su utrošili čak 130 miliona dobrovoljnih radnih sati.
„To je bila močvara, talasa se, barice, trava, žabe, komarci, pijavice… I najveći deo posla je bio na početku da se naspe čitav teren“, seća se nekadašnjeg Novog Beograda dr Slobodan Ristanović iz Odbora veterana graditelja Beograda.
Sa 16 godina pobegao je od kuće i narednih pet gradio Novi Beograd. Danas je jedan od najstarijih akcijaša. Napisao je i knjigu gde je na hiljadu strana sabrao sve radne akcije u nekadašnjoj Jugoslaviji.
„Mi smo jedva čekali da idemo na akcije, jer je radno vreme bilo od šest ujutru do trinaest časova. A onda nastaje sportski, kulturni život, do duboko u noć“, priseća se Ristanović.
Privilegovanih nije bilo, pa se tako i Titova unuka seća te 1972. kada je gradila prugu Beograd-Bar.
„Deda tada nije znao jer sam ja pitala moje na poslu, a mislim da on čak tada nije bio u Beogradu. Posle je saznao i bio je zadovoljan. I on je smatrao da su, pored redovne škole, druga životna škola radne akcije, a treća je vojska. Svi ti moji novonastali drugovi i drugarice koje sam tamo stekla sasvim su normalno na mene gledali“, svedoči Zlatica Broz za RTS.
Može li mala životna škola ponovo da oživi?
„Najpre smo radili jedno veliko istraživanje, zastupljeno je preko 700 srednjoškolaca i studenata iz raznih gradova iz Srbije. Dobili smo rezultat da je oko 15 procenata potpuno nezainteresovano za radne akcije. Potom da je preko 20 odsto motivisano, želi i voli ili je već učestvovalo u nekom dobrovoljnom radu i već zna šta znači taj osećaj uraditi nešto za nekoga, a onaj ostatak je neutralan jer nije obavešten, jer ne zna, jer nije učestvovao“, ukazuje Jelena Krstić Ranđić iz Saveza Udruženja omladinskih radnih akcija.
Okolnosti su se promenile pa su tako pred novim generacijama akcijaša i novi izazovi. Zato su uglavnom usmereni na čišćenje parkova, ozelenjavanje, sređivanje životne sredine. Ono što dele sa starim dobrovoljcima je akcijaški entuzijazam.
Pošto je jasno da se poštuju ljudi koji su branili otadzbinu, pa recimo i oni koji su služili vojni rok, u smislu da imaju neku privilegiju pri zaposlenju, vrlo je verovatno da će deca bogataša pohrliti i na radne akcije isto kao što su i u odbranu otadzbine…i onda će , naravno dobiti zaslužene benefite…