Kućni ljubimci su danas potpuno uobičajeni stanovnici gradova. Široko je rasprostranjeno da su radnje, kafići, hoteli i tržni centri mahom pet friendly jer ljudu se sve višeo odlučuju da imaju ljubimca. Nekada to uopšte nije bilo uobičajeno, priču o ljubimcima, psima u Beogradu, portala Kaldrma.rs prenosimo u celosti.
Koliko puta ste ugledali kako neki pas trčkara ka vama, a onda se okretali da vidite ko je uopšte njegov vlasnik? Pa još kada se ljubimci sretnu i ponjuše tu negde kod vaših nogu, i na sve to jedan drugom ne dopadnu, pa vlasnici s obe strane potrče da ih razdvoje…
Pas je od vajkada bio tamo i gde su ljudi, ali, do sve do tridesetih godina 20. veka na beogradskim ulicama prizor psa koji ima vlasnika nije bio svakodnevni prizor. Pasa lutalica, u čoporima, gradu, nažalost, nikad nije manjkalo, još od otomanskih vremena. Ali, onih, posebno gajenih da budu kućni ljubimci i članovi porodice… Pa, toga baš i nije bilo.
Ta moda je kasno stigla u Beograd, kada je držanje psa, po mogućstvu nekog rasnog hrta ili ovčara, postala stvar prestiža među beogradskim bogatašima. Modu su ubrzo preuzeli i malo slabije stojeći sugrađani koji su, pak, hteli da prate “trendove” po uzoru na one na najvišim društvenim pozicijama.
Jer, ranije se znalo: psi su tu da čuvaju avliju i kuću, i nije bio red da se puštaju izvan dvorišta kakva su nekad sačinjavala najveći deo beogradske varoši. A tu su bili i poreznici koji su jurili vlasnike jer se za držanje pasa plaćala i taksa.
Nema sumnje da se lavež noću čuo u perifernim delovima grada, ali su slike dame i gospode koji pse šetaju ulicama, i još sa njima poziraju pred aparatima, bile prava retkost. Kakvi su to gospodski psi, rasni, pudlice, pitala se “čaršija”, koji s punim pravom ulaze u domove vlasnika, kojima se kupuje posebna hrana?
Ono malo slika što danas možemo da vidimo, a prilike za fotografisanje sa psima na ulici bile su retkost, izgledaju simpatično. Ali, grešimo ako mi naše današnje navike i običaje prema psima poredimo sa onim što vidimo na slikama iz tridesetih godina.
Jednostavno, to što je danas normalno – prošetati psa, slikati se s njim, izabrati neku posebnu rasu, nekada je bilo pravo čudo. I prestiž.
Ako bi ih i izvodili na ulice, a to je zbilja delovalo neobično, vlasnici bi morali da koriste povoce. Nezamislivo bi bilo da neko pusti kucu da vršlja po parku, zapliće se među prolaznike ili bez ikakvog nadzora njuška pripadnicu “nežnijeg pola” iste vrste. Naravno, ti vlasnici pasa morali su da budu i odgovorni i da imaju kod sebe dokaz da su za njih platili komunalnu taksu!
Neki su birali da svoje pse, ipak, poštede pogleda prolaznika, a sebe globe, pa se nisu usuđivali da ih vode u javnost. Ipak, svoju ljubav prema četvoronožnim prijateljima ovekovečili bi u nekom foto-ateljeu.
Zasigurno je bila prava atrakcija u to vreme videti lepog, rasnog psa. Ili, na primer, pudlicu. Za razliku od tih vremena, danas Beograđani koji žele psa lako mogu da priušte željenu vrstu i lako nađu prodavca, nesvesni koliko je to nekad, ne baš tako davno, bio veliki društveni iskorak.
A kada smo već spomenuli lutalice, njih je, zaista, bilo mnogo. I predstavljali su veliki komunalni problem u Beogradu decenijama. Mnogo putopisaca koji su stupili na beogradsko tle krajem 19. i početkom 20. veka, kao jedan od “najupečatljivijih”, odnosno, najstrašnijih prizora, navodili su čopore lutalica koji olako napadaju i ujedaju prolaznike.
Neodgovorne vlasnike nije sprečila ni taksa da dopuste nekontrolilasno razmnožavanje pasa i da ih potom ostavljaju podalje od svoje kuće. I grad je oduvek s tim imao problema. Psi bi bili pušteni na milost i nemilost prolaznika, osuđeni na glad, pravili su velike probleme, sve dok im brutalno ne bi presudili šinteri.
Dodaj komentar