Prvi šamar dobila je kada je pitala zašto njena beba plače

Prvi šamar dobila je one noći kada je pozvala Halo bebu da pita zašto njena dvomesečna beba plače već satima. Bio je jul, bila je sreda, 21.43, duvao je vetar, komšijin pas tužno je zavijao, sa majkom se nije čula tog dana, svekrva joj je rekla da vodi računa o dojkama i mleku i da je glupo što njen sin jede suvu kiflu iz pekare, veš je stajao u mašini još od podneva. Rez u dnu stomaka bolno je pulsirao.

Nije mogla da predvidi njegov udarac. Nije mogla da se izmakne. A i zašto bi? Mnoge reči pre toga bolele su duplo više.

Malo krvi po bradi, i tek po koja kap preko spavaćice. Baš po onim mestima kuda joj obično kapa pasta za zube.

Brišući usne mokrim peškirom jedino o čemu je mislila je o snu sina. Konačno je posle bolnog stiskanja i plača, zaspao.

Gledala ga je s vrata. Rukica podignutih u vis, spavao je mirno u domu punog nemira. Nad glavom su mu kružile ptice i jedan mesec, u pozadini se tiho čula muzika Mocarta za bolji san. Gledala ga je i plakala. Ne zbog bolne usne, već zbog toga što njen sin nema roditelje koji se grle i ljube u susednoj sobi dok on spava. U njihovom domu to je vreme kada se povraćaju najružnije reči, kada ona postaje “drolja” i “lažov”. Tako je obično naziva kada mu spomene njegovu majku. Na nju je slab. On je njen sin jedinac, ona je njegova samohrana majka. Posebna veza koju nikada nije htela da remeti, ali koja je remetila njihov brak.

Kada se uselila u kuću, ta žena joj nije poželela dobrodošlicu. Nije joj rekla ovo je sada tvoj dom. Nije bilo toplih reči zbog kojih bi se osećala kao deo porodice, već uvek kao neki neželjeni gost koji, eto, svakim danom ostaje duže. Pa se gotovo izvinjava.

Mislila je da će trudnoća promeniti stvari. Da će bar tada njegova majka pokazati razumevanje i mrvu saosećajnosti, ipak stiže naslednik.

Ali, toga nije bilo.

Moj sin mora da odmori posle posla, moj sin voli prekuvane makarone, moj sin neće moći da ide na svaki pregled sa tobom, jer mora mene da vozi kod doktora, moj sin ne voli kada mu se zvoca, moj sin ne voli debele žene, ne moraš da jedeš za dvoje, gegaš se, otekli su ti zglobovi, puna si vode, teško ćeš vratiti liniju, nauči da razvlačiš pitu. Tim redom. Svaki dan, svaki put dok je muž na poslu.

U početku nije želela da mu priča o tome. Prepričavanja u kojima bi ona ispala žrtva, a njegova majka tiranin nisu je zanimala, posebno ne u trudnoći, dok čeka bebu sa kojom radosno priča i šapuće. Nije želela da joj bilo ko i bilo šta to pokvari. Nije htela da je i pričom o njoj, pusti u život. Iovako ju je bilo previše.

Te tople julske večeri, malo pre udarca, njegova majka tražila je da dođe kod nje, živela je u prizemlju kuće. Pritisak joj je naglo skočio, pozliće joj, noga je boli, misli da su joj se upalile vene. Htela bi da je odveze kod doktora, da joj ode po lekove ili da je samo izmasira. Mogao bi kod nje i da večera, kuvala je podvarak, a on mnogo voli njen podvarak.

Beba je plakala, vukla je mršuljave nožice ka stomaku, bolno jecajući. Nosala ju je kroz sobe s toplom pelenom preko stomačića, dok je on razgovarao sa majkom.

Možeš li sa njim da se skloniš u sobu, ne čujem majku šta priča. Ogluveću od njega!- viknuo je.

Njega. Njega. Njega. Odzvanjalo joj je u ušima. Svog sina oslovio je sa „njega“, dok plače, dok se steže, dok ga treba, da ga umiri, da mu zapeva, da ko tata otera grčeve.

Sve posle desilo se brzo, u nekoliko minuta.

Vratio se od majke s mirisom podvarka na sebi, beba je već spavala, ona je stala pred njega i prošaputala „zar ti je majka preča od sina koji ima grčeve?“. Šamar. Preko desnog obraza i usne koja puca. Bol. Krv. Tresak vrata koji nije probudio bebu. Sama na pragu sobe. Podbula. Nema. Slomljena. Zarobljena u momentu iz kog bi da pobegne, ali ne zna kako ni kuda. Prvi udarac od čoveka koga voli, čije je drugo lice upoznala tek kada se uselila u njihov dom, tokom trudnoće.

Bebe tako nepredvidivo i kratko spavaju. To je premalo vremena za sve što joj je tada bilo potrebno: da otplače, da se umije i sabere, da razmisli, da donese odluku koja neće povrediti bebu… Bolni trenuci nekad su se natenane rešavali, s par prespavanih dana, uz kafu, sada će morati o svemu da misli dok prepovija dete, dok mu briše guzu, peva o Ivinom voziću, dok mu prislanja tople pelene na stomak, dok steriliše flašice i pere benkice, dok mu guguče i pokazuje sve mede redom, dok kuva, dok prostire veš, dok maže ranu, dok teče novi život koji ne sme da trpi probleme i njene nedoumice.

Sklupčala se u pragu tog neverovatno mirnog carstva, nevinog, čistog, uljuljkanog. Svaki pogled ka sinu ju je rezao. Gutala je plač, glave zavučene među kolena. Kako da mu pruži porodicu punu topline i ljubavi, kako da mu peva vesele pesme dok se u sebi raspada, kako da ljubi čoveka koji ju je udario zbog majke, kako da ga radosno pruža u ruke bake koja ga odvaja od oca, koja se bori za pažnju, koja je povređuje, kako da ga odvede od tate, kako da se pravi da šamara nije bilo i da je sve posle 21.42 san?

Kada se beba probudila bilo je tri posle ponoći. Uzela je beli smotuljak u narjuče i zapevala otečenim usnama. Čudno, nije osetila nikakvu bol. Taj miris malene glave i oči koje su rasejano gledale po senkama na zidu zaceljivale su rane i potapale svaki strah koji se te noći rodio. Budila se u njoj neka snaga, ne bi mogla da je opiše. Neka čudna vera pojačana svakim taktom Mocartove sonate. Osetila je čudan nalet sreće pri pomisli da je ona sada majka i da nikakav šamar, nikakva posesivna svekrva, nikakav zbunjeni otac i nedovoljno posvećen muž to neće moći da promeni. Samo je to važno.

Da ju je neko tog momenta u toj polumračnoj sobi pitao: „Šta ćeš da uradiš sada?“, mirno bi mu odgovorila:

„Da plešem sa svojom bebom. To je sada sasvim dovoljno.

Sasvim dovoljno“.