15 godina od prodaje NIS-a: Profit u samo dve poslednje godine tri puta veći od cene za koju je prodat

Prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) predstavljena je kao posao veka, a od početka se znalo da ovo nije samo ekonomsko pitanje, već deo šireg energetskog sporazuma između Rusije i Srbije.

Sporazum su 24. decembra 2008. godine potpisali Dimitri Medvedev i Boris Tadić.

U paketu je dogovorena i izgradnja Južnog toka kroz Srbiju, koja se kasnije izjalovila, kao i izgradnja skladišta gasa u Banatskom dvoru.

Politička pozadina ove prodaje, podseća novinar N1 Vojislav Stevanović, jasna je – u vezi je sa tadašnjom, a i današnjom situacijom na Kosovu i potrebnom podrškom Rusije politici Srbije.

Većinski paket akcija NIS-a je prodat za oko 400 miliona evra, otprilike u isto vreme kada i Robne kuće Beograd.

Ove dve prodaje su se vrlo često poredile, s obzirom na to da su RKB „otišle“ za nešto više od 360 miliona evra.

Cena akcija NIS-a je stoga otpočetka kritikovana, jer su sve procene vrednosti bile mnogo veće – govorilo se čak i do nekoliko milijardi evra.

Tada su prodate i zgrade NIS-a u Beogradu i Novom Sadu, rafinerija u Pančevu, Novom Sadu, Elmiru, oko 500 stotina benziskih pumpi, 1.600 internih stanica, 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom, brojne cisterne, akcije u kompanijama, pravo na korišćenje zaliha, nalazišta nafte u Vojvodini i koncesije na nalazišta nafte u inostranstvu, npr. u Angoli.

Naročito sporna u ovom dogovoru bila je rudna renta – ostala je na oko tri odsto, iako je po zakonu trebalo da bude sedam odsto. To je tumačeno kao još jedan ustupak ruskoj strani, ali i to da NIS ima zeleno svetlo da koristi sve rezerve Srbije koje su procenjene na milijarde evra.

Brojne kontroverze su pratile tu prodaju, ali broker Nenad Gujaničić smatra da ipak ima i dobrih strana.

– Jasno je da je privatizacija bila netransparentna. Kada se prave političko-ekonomski aranžamni, jasno je da to nije dobro. Ono što jeste dobro je kako NIS danas izgleda, a možemo zamisliti kako bi izgledao da ga vode politički predstavnici – kaže Gujaničić.

To se, dodaje, vidi golim okom:

– Svaki korisnik usluga vidi kako izgledaju te benziske pumpe, finansijski rezultati su mnogo bolji, to je visoko profitabilna kompanija i izgleda dobro, naročito u poređenju sa drugim preduzećima pod kontrolom države.

U odnosu na regionalne kompanije, NIS, prema njegovom mišljenju, stoji bolje nego INA koja je, kako objašnjava, podeljena između Hrvatske i mađarskog Mola i nije dugo imala investiranja, a to je najvažnije u naftnom biznisu.

– Možemo da zamišljamo šta bi bilo da nije privatizovan. U idealnoj situaciji, naše kompanije bi vodili najstručniji domaći ljudi, to sve super funkcioniše, država ubira dividende… To se nikada na ovim prostorima nije desilo. Najvažnija je kontrola kompanija – istakao je on.

Tržišna vrednost NIS-a na berzi je oko 40 odsto je veća, oko 1,2 milijarde, kazao je.

– Međutim, kada bi se NIS hipotetički prodavao, izvesno je da ta cena ne bi bila manja od tri, četiri milijarde evra i da je to naša najvrednija kompanija. Vrednosti drugih ne znamo jer nisu na berzi – pojasnio je broker.

„Šta bi bilo s NIS-om da ga je kontrolisao ‘Mića Grčić broj 2’?“

Urednik nedeljnika Radar Milan Ćulibrk podseća da su Gujaničić i on tada radili u magazinu „Ekonomist“, koji je bio jedan od retkih medija koji su se protivili tom aranžmanu.

– Netransparentnost i direktna pogodba su bili najveća zamerka. Tadašnji ruski ambasador je tražio da dođe u redakciju Ekonomista, da nam objasni ‘kako stvari stoje’ i rekao da NIS ne vredi ni kopejku više. Pitao sam da, ako je tako, zašto se onda ne ide na međunarodni tender i bira najbolji kupac, nego je sve urađeno unutar i serviran nam je kao šergarepa novi gasovod koga nikada nije bilo – a koji je trebalo da nam nadomesti tu malu cenu od 400 miliona evra – podsetio je.

Poređanja radi, kaže Ćulibrk, neto profit NIS-a samo je prošle i pretpošle godine bio tri puta veći od te cene.

– Ključni problem je bila poslednja godina pre privatizacije kada je, za divno čudo, NIS iskazao neto gubitak. Jedna takva kompanija je pre svetske ekonomske krize iskazivala neto gubitak – podvukao je on za N1.

Kada je urađena revizija poslovanja, videlo se da je NIS funkcionisao kao većina drugih državnih kompanija, podsetio je.

– Pitanje je šta bi bilo sa NIS-om da ga nisu kontrolisali Rusi, već neki Mića Grčić broj 2 ili tome sličan. Šta bi se onda desilo tokom energetske krize – pita Ćulibrk.

Ne diraj me, ne diram te

Upitani kako se država ponaša kao jedan od vlasnika, Gujaničić kaže da je to druga najspornija stvar.

– NIS bi verovatno mnogo više vredeo da je država ovde aktivan akcionar i da postoji čist tržišni odnos. Najveći problem su ad hok neplanirani odnosi – država kaže ‘nećemo vam povećati rudnu rentu, a vi učestvujte u privatizaciji Petrohemije’. Ili država kaže ‘nećemo vam staviti porez na ekstra profit, ali nam uplatiti donaciju u budžet od 60 miliona evra‘. To su ‘ne diraj me, ne diram te’ odnosi, a prave kontrole poslovanja tu nema – ocenjuje on.

Na pitanje je li bilo moguće onda raspisati tender, jer se tada govorilo da NIS želi da nastavi proizvodnju i ulaže u rafineriju, a da druge kompanije nisu bile zainteresovane za to, Gujaničić kaže da su to svakako rizici.

– Vidimo i po privatizaciji INA da, ako se to ne uradi kako treba, može da se desi mnogo toga. Međutim, kada odete na tender vi možete da postavite uslove, pa da kontrolišete privatizaciju. Pitanje je ko je kontrolisao privatizaciju NIS-a. Tu su zaista bila ogromna ulaganja, ali pitanje je da li ih je dao direktno Gasprom ili ih je NIS vraćao iz svog poslovanja. Verujem da to niko nije kontrolisao – rekao je on.

Šta još može – rudna renta

Od samog početka bilo je postavljeno pitanje visine rudne rente.

Tada je odlučeno da za „NIS važe uslovi oporezivanja koji su Srbiji bili na snazi u momentu potpisivanja sporazuma Srbije i Rusije i kompanija ne podleže bilo kakvom pogoršavanju uslova oporezivanja, do momenta ‘dostizanja isplativosti’ projekata koji su dogovoreni sporazumom“.

– Kako nije isplativa, ako je u jednoj godini profit bio dva puta veći od cene prodaje – pita Ćulibrk.

– Obično za povrat investicije treba između osam i 15 godina. Ovde je povrat ostvaren za pola godine, a rudna renta je ostala. Da budemo jasni, ja ovde ništa ne zameram Rusima, oni gledaju svoje interese. Njima je interes da rudna renta bude nula – ko je to dozvolio, naša država. Tadašnja i sadašnja. I niko nije prstom mrdnuo da se to promeni. Inače, rudna renta je u Rusiji mnogo veća, oko 20 i nešto odsto – rekao je on.

Podseća da NIS nije jedini problem.

– Kolika je rudna renta za Ziđin? Kolika je za bilo koga? Kolika bi bila renta za projekta stoleća Rio Tinto? A ovde pričamo o milijardama. Tačno je, ali one završe na računima vlasnika – to su sada ruski Gazprom, kineski Ziđin, a sutra možda australijsko-kineska kompanija Rio Tinto – kazao je Ćulibrk.

Na pitanje o rezervama nafte i da li su one možda eksploatisane i više nego što je dogovoreno upravo zbog niske rudne rente, Gujaničić kaže da je i zbog nove tehnologije koju je doneo Gazprom proizvodnja u samom početku povećana.

– Do tih zaliha mi nismo mogli da dođemo zbog tehnologije koju smo tada imali. I vi videte da je ta proizvodnja nafte iz domaćih izvora rasla do 2012, 2013. godine, a onda je i krenula naftna kriza. Otada se proizvodnja smanjuje, što nam govori da tih nalazišta više i nema toliko. NIS ima ulaganja i u Bosni, i u Rumuniji da nađe nova nalazišta, ali njih više nema toliko. Prerada u Rafineriji Pančevo je na oko 20 odsto iz domaće proizvodnja, veći deo sirove nafte se uvozi – objasnio je on.

– Još jedan problem je što je pre privatiazcije udeo iz domaćih izvora bio oko 15 odsto u ukupno prerađenim količinama u Srbiji. A onda je taj udeo išao i do 40 odsto. Korišćeni su domaći resursi nafte, a ta nafta je procenjena na oko 20, 23 dolara po barelu, dok je u svetu oko 80 – dakle četiri puta jeftinije. Ali se ta nafta na pumpama nama računala kao da je sve kupljeno na svetskom tržištu. I u tome jeste problem. Odatle taj ekstra profit – objasnio je Ćulibrk.