– Bila je ubeđena da je muž vara i nije birala načina da to i dokaže. Brak im je odavno ličio na cimerstvo i održavali su ga samo zbog sina. Nikada je nije fizički napao, nije besneo na nju, brinuo se o detetu, ali je prema njoj pokazivao otvorenu netrpeljivost. Oboje žele da se razvedu. Priznala je da je imala nekoliko afera, ali hoće da označi njega kao krivca za propast zajedničkog života i zato je odlučila da angažuje privatnog detektiva – opisuje jedan od svojih slučajeva Novosađanin Uglješa Grgur, vlasnik agencije “Gvozden – Eliot Nes”, prve firme te vrste u Srbiji, osnovane još davne 1990. godine.
Od klijentkinje je Uglješa dobio sve neophodne podatke, fotografiju muža, adresu firme čiji je vlasnik, marku automobila koji vozi, okvirni svakodnevni raspored, piše Angelina Čakširan za portal Blic žena.
– Počeo sam da ga nadgledam i u prvo vreme stekao sam utisak da su sumnje moje klijentkinje potpuno bez osnova. Čoveku dolaze poslovni partneri, odlazi na ručkove i večere, posle toga ide pravo kući. Putuje, ali je na aerodromu uvek okružen saradnicima, kao zainat sve muškarci. Dva puta nedeljno obilazi decu iz prvog braka u obližnjoj varošici, dođu i oni kod njega, ne vodi ih kući, shvatam da sa sadašnjom ženom, mojom klijentkinjom, nisu baš u dobrim odnosima. Prošlo je nedelja- dve dana, vidim da je slaba vajda od praćenja i nadgledanja. I odlučim da primenim “vanrednu meru”, direktan kontakt. Odem u njegovu firmu i sekretarici se predstavim kao zemljak iz susednog sela u Hercegovini. Smesta me je primio, rekoh mu da nemam posla, da sam praktično na ulici i da mi je potrebna pomoć. Obećao mi je radno mesto u svojoj firmi i narednih dana pili smo kafu u njegovoj kancelariji i razgovarali o mojim budućim zaduženjima. Poverio mi se da je pred razvodom, da sa suprugom, osim deteta, nema ništa zajedničko, da je lenja i svadljiva, da je zanima samo novac. Otkrio je da ima ljubavnicu, i da je to, zapravo, njegova bivša žena, s kojom je u vezi već nekoliko godina i planiraju da ponovo započnu zajednički život – opisuje Uglješa situaciju koja nije bila klasičan bračni trougao.
Ni njegova klijentkinja ni njen muž nisu bili sveci, ali, kao pravi profesionalac, dostavio je snimak razgovora ženi koja je mogla da ga iskoristi po sopstvenom nahođenju.
NA BICIKL PA KOD DRUGARICE
Preljuba je, otkriva naš sagovornik, najčešći razlog zbog kojeg ga angažuju, a u ogromnom broju slučajeva – klijenti su žene. Ipak, daleko od toga da nema muževa koji podozrevaju da im supruge nabijaju rogove…
– Pre nekoliko godina javio mi se gospodin koji nije znao šta da misli o tome što mu žena poslednjih godinu dana, bar jednom mesečno, ponekad i češće, spava kod svoje razvedene drugarice. Doduše, ne doteruje se, ode do nje u trenerci, na biciklu, ali crv sumnje mu ne da mira. Pratio ju je i uverio se u to da je ušla je u zgradu u kojoj stanuje prijateljica, čak se penjao do njenih vrata, osluškivao, i nije čuo ništa osim glasnog ženskog smeha i muzike. Ostao bi još neko vreme ispred zgrade, pa pošto se ništa nije dešavalo, odlazio bi kući. Moje je bilo da otkrijem ima li tu nečeg nedoličnog i, iskreno, mislio sam da je čovek patološki ljubomoran, kad ono…
ŠOK NA FRUŠKOJ GORI
Čim mu je klijent javio da je žena napustila stan, Uglješa se parkirao ispred zgrade u kojoj živi njena prijateljica. Sve je bilo onako kako je sumnjičavi muž opisao: došla je u trenerci, na biciklu i popela se na drugi sprat gde joj stanuje drugarica. Ali za razliku od svog klijenta, detektiv je odlučio da čeka i osmatra, ako treba i do jutra.
– Negde oko jedan iza ponoći, vidim njih dve izlaze, ful namontirane, a minut kasnije ispred ulaza se zaustavlja auto sa dva mlađa muškarca. Uđoše gospođe, prisno se pozdraviše s momcima. Krenem za njima, voze prema Bulevaru oslobođenja, pa preko mosta ka Fruškoj gori. Zaustaviše se posle desetak kilometara, ispred vikendice s bazenom, ušuškane među drvećem. Popališe se svetla, iz kola iznesoše ketering, šampanjac… Dvojica žigola odmah krenuše u akciju, grle, ljube, pipkaju. A ja samo slikam… Posle nekog vremena, dobro zagrejani u svakom smislu, poskakali su u bazen. Zabeležio sam sve što je trebalo i otišao. Nije trebalo da čekam do jutra kada su se gospođe vratile iz provoda. Jedna je posle toga otišla po decu kod bivšeg muža, a druga, supruga mog klijenta, navukla je trenerku i vratila se u porodično gnezdo da spremi nedeljni ručak. Predao sam čoveku fotografije i bio je, uprkos tome što je sumnjao u vernost svoje žene, potpuno šokiran – opisuje jedan od svojih slučajeva Uglješa Grgur.
IGLA U PLASTU SENA
Preljube su možda glavna, ali svakako ne i jedina “stavka” u opisu posla privatnog detektiva. Tokom svoje dugogodišnje prakse, Uglješa je bio u potrazi za nestalima, pratio je decu za koju su roditelji posumnjali da uzimaju drogu, otkrivao prevare u vezi s poslovanjem, proveravao poslovne partnere i kandidate za radna mesta, tražio izgubljene i ukradene predmete…
– Potraga za nestalima veliki je izazov, nikada ne znate zašto se nekoj osobi izgubio trag i morate uzeti u obzir sve opcije, od ljubavnih problema i psihičkog stanja, do bežanja od pravde. Problem se najčešće rešava već posle nekoliko dana, povratkom kući ili bar javljanjem, ali ponekad je to mnogo ozbiljnije, otmica, ubistvo, samoubistvo. Kako god, u takve slučajeve uvek je uključena i policija – napominje Grgur i otkriva nam da je nedavno završio višemesečnu potragu koja bi se mogla nazvati “pronalaženje igle u plastu sena”.
SLUČAJ U ĆORSOKAKU
U kancelariji njegove agencije “Gvozden Eliot Nes” pojavio se sredovečan čovek koji je tražio da mu detektiv pronađe vanbračnog sina. Početkom devedesetih živeo je u vojvođanskoj varošici, bio je (i još uvek je) u braku u kojem je dobio dvoje dece. S devojkom koja je izbegla iz Bosne bio je, kako tvrdi, intiman samo jednu noć, da bi posle nekoliko meseci primetio da je u drugom stanju.
– Nije mu ništa rekla, ništa nije tražila, mislio je da je dete dobila s momkom s kojim je živela u “divljem” braku, ali već tada se u njemu začeo crv sumnje. Ubrzo nakon porođaja odselila se u zabačeno vojvođansko selo i više je nikada nije video. I eto, posle trideset godina, hteo je da sazna da li je to njegov sin – priča Grgur ističući da je njegova istraga već u početku zapala u ćorsokak. Dečak, kojem sam znao samo ime i datum rođenja, pohađao je osnovnu školu u tom selu, ali do trećeg razreda, kada se majka rastala od tadašnjeg partnera i preselila neznano kuda.
POTRAGA JE BILA USPEŠNA – ŠTA DALJE?
– Uspeo sam da pronađem čoveka s kojim je živela, ali nisam mnogo saznao od njega. Navodno, vratila se u Bosnu i tamo se udala, nije znao u kom je mestu, niti kako se sada preziva. Otišao sam u njeno rodno selo, međutim, nisam pronašao nikoga od rodbine. Jedina informacija koju sam tu dobio bila je da možda živi u gradu udaljenom oko sto kilometara odatle. Otišao sam tamo, iznajmio sobu u hotelu i krenuo da obilazim škole, pokušavajući da otkrijem da li je dečak pohađao neku od njih. Već sam izgubio svaku nadu kada sam u arhivi jedne od srednjih škola pronašao poznato ime i datum rođenja. Bio sam gotovo siguran da je moja potraga konačno gotova i, usput, otišao sam na fejsbuk da vidim ima li taj momak, sada dvadesetšestogodišnjak, otvoren nalog. Kada sam ugledao njegovu fotografiju, skoro sam pao u nesvest, toliko liči na mog klijenta da je to prosto neverovatno – priča Uglješa Grgur.
Svoja saznanja preneo je ocu koji nije krio sreću što su se njegove pretpostavke obistinile.
– Upozorio sam ga da bez DNK analize nema dokazivanja očinstva. Koliko god da je sličnost očigledna, nije sigurno da će majka i sin pristati na tako nešto. Čak i da se dokaže da je on otac, pravo je pitanje – gde si bio do sada i šta, zapravo, hoćeš. Možda ga ni majka ni sin ne žele u svom životu, zamislite samo, neko bane tek tako na vrata i izjavi da vam je otac – kaže naš sagovornik i dodaje da njegov klijent još nije upoznao sina. Silno želi ali se pomalo plaši svega što bi mu taj susret mogao doneti.
TO NE MOŽE SVAKO
Uzbudljivim i opasnim poslom privatnog detektiva ne može da se bavi svako: prema Zakonu o detektivskoj delatnosti, donetom pre nekoliko godina, kandidat mora da ima završen fakultet i ne sme da bude osuđivan. Licenca koja se obnavlja svakih pet godina dobija se nakon što se pred komisijom MUP-a položi stručni ispit i prođe posebna obuka.
Uglješa Grgur, koji je diplomirani pravnik, bio je oslobođen obuke zbog prethodnog detektivskog staža, a napominje da dozvola za rad podrazumeva i propisno osiguran poslovni prostor i sef u kojem se čuvaju podaci. Privatni detektiv ima pravo da nosi oružje koje, kao i fizičku silu, može upotrebiti ako mu je ugrožen život i može da koristi razna zakonom dozvoljena sredstva da bi došao do informacija.
Njegova legitimacija otvara vrata svih zvaničnih ustanova koje su dužne, nakon što podnese zvaničan zahtev, da mu dostave releventne podatke. I da, obavezan je da prijavi policiji svako krivično delo, ali sme, paralelno sa zvaničnom, da nastavi svoju istragu.
– Ima tu dosta rizičnih situacija, recimo, kada istražujem da li se neko drogira. Tu su dileri, dugovi, na kraju krajeva, i mogućnost da neko krivično odgovara zbog preprodaje narkotika. Okruženje je vrlo opasno, spremno na sve, ali na svu sreću, do sada nisam morao da upoterebim oružje. Svoj posao toliko volim da bih ga radio i besplatno da mogu. Međutim, to, bar za sada, nije izvodljivo, treba izvesti na put troje dece – kaže Uglješa, koji je javnosti poznat i po učešću u rijaliti programima i drugim TV emisijama.
Prepoznatljiv je i ima lice koje se pamti, konstatuje s osmehom, ali ima svoj tim koji dobro funkcioniše po njegovim instrukcijama.
Dodaj komentar