Prvaci, srećan vam polazak u školu, nadamo se da vam neće trebati privani časovi Istorije

Počela je škola. Većina dece krenula je u državne obrazovne ustanove koje njihovi roditelji i svi mi zajedno plaćamo.

Plaćamo ih kroz  raznorazne poreze i doprinose koje država sebi redovno i strogo uzima (osim ako ste neki  zaštićeni „biznismen“ onda je ovo oko poreza opciono he he). Pored toga što redovno školstvo deci plaćaju kroz poreze i doprinose, roditelji deci plaćaju i privatno doškolovavanje kroz privatne časove koji su ozbiljno uzeli maha.

To nije više samo nekoliko privatnih časova pred pismeni iz matematike ili popravni u avgustu. To nije više ni nekoliko meseci privatnih časova pred malu maturu ili prijemni ispit.

To su privatni časovi za Istoriju i Geografiju u petom razredu. Takođe, to su privatni časovi za Prirodu i društvo u trećem razredu osnovne škole.

Ne karikiram.

Deca idu na privatne časove iz Prirode i društva.

Zašto roditelji štite svoju decu od samostalnosti ?

Za ovu pojavu sam čula pre nekoliko godina. U suštini počne ovako…

Starije dete ide na privatne časove iz matematike ili hemije, roditelji budu zadovoljni, pa zamole osobu koja drži časove da „radi“ i sa mlađim bratom ili sestrom.

Razlog?

Oni ne mogu sami da uče.

Mnogi će ovde potegnuti najstariji argument „roditelji nemaju vremena za sopstvenu decu“. Meni se ipak čini da roditelji nemaju poverenja u sposobnosti sopstvene dece.

Naravno da je u početku školovanja neophodhno da neko radi sa nama, ali to je bio prvi-drugi razred dok se formiraju radne navike. Posle toga se proverava „je l’ urađen domaći“ i „imaš li šta da učiš“, a od petog razreda provera ti je na roditeljskom sastanku i kad raportiraš ocene posle odgovaranja i kontrolnog.

Niko nije očekivao od roditelja da pored svih obaveza sedi sa detetom i uči Istoriju upravo zato što je to obaveza tog deteta koju bi sa 13 godina trebalo da bude kadar da ispuni.

Ništa ne prepuštaj slučaju

Današnji roditelji ništa ne prepuštaju slučaju jer deluje da im je samostalno obavljanje obaveza najgora kazna koja može da zadesi njihovo dete. I oni su apsolutno spremni od toga da ih zaštite.

Uvek mi bude čudno kada vidim velike grupe roditelja kako stoje ispred škole i čekaju svoju decu.  I to ne samo prvačiće. Roditelji dovode i odvode decu koja su treći i četvrti razred u školu i čekaju ih da završe.

Opravdanje je uvek da je saobraćaj užasan i da nikad ne znaš ima li neki crni džip koji se voza oko škole.  Ali to dete svakako u jednom momentu mora naučiti da se snalazi u saobraćaju i da izbegava moguće opasnosti.

Većina roditelja će reći da su suviše mali za to, ali rezultat toga je da imamo dete od osam ili devet godina koje nije samo otišlo do škole i nazad.

I hajde da kažemo da je saobaćaj suviše opasan i da je takva mera čekanja neopodna, ali šta je sa ostalim aspektima?

Na ostalim aspektima deca su toliko samostalna da idu na privatne časove iz Prirode i društva jer „ne mogu“ sami da uče.

Kako izgleda uopšte jedan privatni čas iz Prirode i društva?!

Profesor sažvaće lekciju pre časa i onda prepričava detetu, dete ponavlja za njim, pa mu kasnije ovaj postavlja pitanja? Ne treba spominjati da su deca maksimalno nezainteresovana i da im je koncentracije na izuzetno niskom nivou.

Nije zanemarljiv  broj učenika koji imaju nekog ko „radi“ sa njima tokom cele godine i rezultat je takav da imaju neku trojku ili četvorku iz većine predmeta.

Zašto?

Pa zato što jednostavno ne može niko da nauči ili razmišlja umesto nas ma koliko god mu platili. Da ne spominjemo da od sveg tog opšteg znanja ne ostaje gotovo ništa, jer se učilo za ocenu, a ne sa razumevanjem.

Dakle, roditelji su kroz privatne časove spremni da investiraju gotovo pola plate za trojku u dnevniku.

Jer, brojevi su bitni!

Očekivati odgovornost od deteta nije nasilje

Ne dešava se ovo zbog toga što roditelji nemaju vremena za svoju decu, već zato što pokušavaju od svega da ih zaštite, pa i od samostalnog truda i rada.

Školovanje nije ucena da svi moramo biti doktori nauka i prvi na takmičenju iz Biologije. Osnovna škola trebalo bi da nam da osnovnu bazu znanja, da nam pomogne da povezujemo to znanje i da nam razvije radne navike i osećaj odgovornosti.

Štagod u životu budemo radili, radne navike i samostalan rad će nam itekako značiti da uspemo u poslu. Nije važno da li će osoba jednog dana biti frizer, hirurg ili preduzetnik.

Kako da se osmeli da bilo šta od ovoga nauči ako je verovao da ne može da nauči Sunčev sistem i lanac ishrane bez pomoći privatne učiteljice ?

Niste loš roditelj ako očekujete da vaše dete samostalno uradi dva domaća zadatka i nauči lekciju iz Istorije.

Niko neće zvati socijalnu službu ako dete samo nacrta rad iz Likovnog i napiše sastav za Srpski jezik.

Nije vaša obaveza kao roditelja da prepričavate lektire đaku u sedmom razredu osnovne škole.

Nije terorisanje deteta ako se očekuje da bude odgovorno za svoj uspeh u školi.

To je život, to je ono što ga čeka jednog dana kada napusti obrazovni sistem.

Zamislite koliko je samopuzdanje deteta koje uloži trud u nešto, savlada prepreke i shvati da je naučilo novu veštinu ili lekciju iz škole?

I to samostalno…

Dajmo deci odgovornosti koje smo i sami imali u njihovom uzrastu i videćemo da nisu ništa manje sposobna nego što smo mi bili.

Naprotiv…