Kad sam imala trinaest godina, davno je to bilo, neki vršnjaci su već počeli da puše, krišom, iza diskoteke, u parku, u wc-u.
Nisam pušila, jer mi je smetao dim. Meni dim, njima ja, zbog toga što mi smeta dim.
Smetalo im je što učim, što dobijam dobre ocene, što stigne i po koja pohvala.
Jednoj curi je smetalo što se dopadam drugu iz razreda koji se dopada njoj, pa je umela, dok sam okrenuta leđima, da mi pokazuje srednji prst, da se meni svi smeju, a njoj svi tapšu.
Dok sam okrenuta leđima.
Nije im baš odgovaralo ni to što nosim haljine i suknje u školu. Što umesto popularnih Mont jakni nosim kaput, što umesto najk ili ribok patika nosim brodarice, što stavljam beli puder i crveni ruž, što eksperimentišem sa sobom.
Smetalo im je što branim nedovoljno drčne da sami odbrane sebe.
Smetalo im je što nosim vokmen sa ogromnim slušalicama, jer „šta ona sad glumi ludilo u selu!“.
Smetalo im je i što sam oblačila braon, kad su svi nosili sivo.
Što ne spletkarim po školskim hodnicima. Što volim one koje oni ne vole.
Što nisam ona što je kul sa svima, što se pred školom cmače i sa kim želi i sa kim ne želi, ona što ćuti kad svi zezaju jednog, uglavnom zbunjenog u vremenu i prostoru i sebi ponajviše.
Što učim, jer „šta sad koji kurac ona uči, kad je glupo učiti i skroz je poželjno biti propalitet“.
Bio je to težak period.
Ne težak da bih upala u veliku tugu ili depresiju, već težak u pokušaju da sa petnaestak godina objasnim sebi „šta kome smeta što ja mažem svoja usta crvenim karminom, oblačim na svoja stopala brodarice, na svoje telo kaput, što svoju glavu bogatim, što svoja pluća ne trujem, što dolazim u školu sa kim dolazim, što živim bez uplitanja njihovih usta, glava, stopala i tela u svoj život“.
Što njima smetaju moji, kad meni ne smetaju njihovi izbori?
To mi je i danas teško da prihvatim, iako sad imam 38.
Samo sad ne boli kao nekad.
Sad je savršeno jasno da nikad nećeš biti drugima po volji, posebno ako živiš svoj život, ako se ne uklapaš u vladajuće trendove i ne mariš šta će neko da kaže (biće ih bar 10 koji će reći da je ovo hvalospev) i očekuje od tebe.
…
Na kraju uvek sve dođe na svoje.
Uvek.
Vršnjaci koji su me nekad gledali sa čudom, sada me pitaju za savet. Nekad nisu hteli da mi se „poveravaju“.
Kažu mi da me čitaju. Nekad im je smetalo što ja čitam.
Kažu „baš imaš petlju“. Nekad im je smetalo što glasno branim slabe.
Kažu „e, jesi uvek bila svoja“. Nekad sam im bila „čudakinja“.
Neki od njih su stali na pola puta. Podigao se zid pred njima i oni su odustali, okrenuli se i vratili nazad.
Neki su počeli, pa prekinuli školovanje.
Neki su imali cilj, pa su odustali od njega.
Neki su od sebe napravili čudovišta.
I sve to nije važno. Svi smo mi čudovišta. Svi imamo prepreke o koje se saplićemo. Sve je to ok. Ljudi smo.
Ono što je važno jeste da veruješ u sebe kada niko ne veruje u tebe.
Da vidiš svoju posebnost, onda kada to drugi doživljavaju kao defektnu različitost.
Da ne posustaješ zbog srednjeg prsta iza svojih leđa.
Da nikada ne odustaneš zbog MASE.
Masa je zlo, ona te guta. Pa te kad joj dosadiš, ispljune.
Nikada ti u masi ne može biti dobro, kao što ti može biti dobro sa sobom, specifičnim, čudnim, defektnim, nedefektnim, mirnim ili bučnim, maštovitim ili realnim, ovakvim ili onakvim, ali svojim.
Nikada ti pripadnost masi ne može doneti zadovoljstvo koje ti može doneti pripadnost sebi, sklad sa sobom, jahanje po sopstvenim unutarnjim nagonima.
Masa te koristi dok joj odgovaraš, dok je miluješ i ližeš je. Ona ne podnosi slabosti. Nju ne zanimaju tvoje rane. Tvoje želje ili snovi. Tvoji strahovi. U njoj ćutiš i krećeš se kuda i ona. U njoj si deo. Svi ste isti.
A to je gore od svih „odbacivanja“ i čuđenja što si svoj.
U masi svi živite isti život, bez razlike.
Isto dišete, isto se krećete, isto mislite, isto koračate, isto i iste osuđujete, istim se divite, isto se ponašate, isti vam je ton i smeh, isto odgajate decu, istima se dodvoravate, istih se plašite, iste ljubite i po ramenu tapšete.
Istim se rečima jedni drugima obraćate.
Zato biraj da budeš svoj, koliko god te popreko gledali, koliko god te sputavali i upirali prst u tebe, koliko god se nad tvojim putem iščuđavali.
Ono što nisam znala sa 13, znam sad.
Nije važno da se utopiš u masu, već da se utopiš u sebe, u svaku svoju specifičnost, u sve svoje slabosti, vrline, prohteve, nemire, i tu nađeš mir i zadovoljstvo.
Sreća nije izvan. Ona je oduvek u tebi. Negde u mišiću, kosti, pod rebrom ili oku…
I masa ti neće pomoći da je pronađeš i osetiš.
Dodaj komentar