Sa 11 godina Čarls Žogin je prvi put ugledao more i zaljubio se u njega za ceo život. Dvojica starije braće su već bili članovi kraljevske mornarice, pa je i Čarls krenuo njihovim stopama.
Rođen u Berkenhedu u Velikoj Britaniji, Žogina je njegova dobra karijera na moru dovela da važnog položaja na Titaniku i pozicije glavnog pekara. Onog koji je u toj stravičnoj noći 14. aprila 1912. godine bio dovoljno priseban da se pobrine da svi koji s broda odlaze imaju dovoljno hrane, između ostalog hleba.
Nakon što ga je sudar probudio, Žogin je svoje radnike pronašao u zbunjenom stanju i bez ikakvih naređenja. Budući da je jako dobro radio pod pritiskom, naredio je pekarima da 50 vekni hleba odnesu onima koji su bili evakuisani čamcima za spašavanje. U tim trenucima potpune panike i haosa, dok je ledena voda počela da preuzima brod, on je ostao miran, prenosi portal 021.
Nakon što je svojim pekarima dao uputstva šta da urade, vratio se u svoju kabinu i popio piće. To ga je ohrabrilo, pa je krenuo prema njemu namenjenom čamcu za spasavanje. Međutim, ipak nije ušao u čamac, već je svoje mesto prepustio ženama i deci. Nakon toga se vratio u svoju sobu.
U trenutku kada je popio još jedno piće, brod je već počeo da se naginje na jednu stranu a svi čamci za spasavanje već su otišli.
I dalje je ostao miran i nije podlegao panici. Počeo je u more da baca ležaljke u nadi kako će oni koji nisu mogli da budu u čamcima, imati nešto za šta će se moći da se uhvate i tako ostanu na površini.
U potrazi za dodatnom dozom hrabrosti, otišao je u ostavu i tada je začuo „udarac kao da je nešto puklo“, što je zapravo bio zvuk Titanika kako se lomi na pola, zbog strašnog pritiska pod kojim je brod bio prilikom naginjanja na stranu. Brod je polako počeo da tone.
I nakon što se brod prepolovio na dva dela on je ostao, gotovo do poslednjeg trenutka držeći se za jedan komadić. Tokom ispitivanja nakon potonuća broda rekao je kako je u tom trenutku stegnuo kaiš, premestio neke stvari iz svojih džepova, i stajao „pitajući se što bi sledeće mogao da uradi“.
Odluka za ovog poslednjeg čoveka na Titaniku stigla je gotovo sama po sebi, i to kada se našao u ledenoj vodi, kada je brod bio ispod površine okeana. Život na moru učinio ga je jako veštim plivačem, pa je uspeo glavu da održi iznad vode i pluta u ledenom okeanu dva i po sata.
Rekao je kako je uspeo u vodi da izdrži gotovo celu noć, dok pred zoru nije stigao do čamca za spasavanje koji je imao dovoljno mesta da ga primi. Jedno vreme plivao je pored jednog čamca u kojem nije bilo mesta, a jedan od putnika držao ga je za ruku.
Preživele sa Titanika spasao je RMS Karpatia, a pekar nije imao nikakvih povreda nakon svih tih sati provedenih u vodi, osim natečenih stopala. Sam je rekao kako su ga velike količine alkohola koji je popio te noći, spasile od hladnoće koju gotovo nije ni osetio.
Većina onih koji su preživeli tu stravičnu noć na moru, u kojoj je život izgubilo više od 1.500 ljudi, nikada se više nisu vratili u neki brod. Međutim, ne i ovaj pekar, koji se priključio trgovačkoj mornarici i nastavio da peče za mornare.
Učestvovao je u oba svetska rata, a umro je u 78. godini, 1956. godine.
Dodaj komentar