Više od pet decenija Momčilo Stojković (60) iz belopalanačkog sela Kosmovac čuvao je ovce na Suvoj planini. Mnogi su ga napustili, ali on nije odustao od pastirskog života. Poslednjih godina društvo su mu na planini, osim ovaca i vernih šarplaninaca, pravili samo vukovi.
Živeo je mirno, u miru je i umro. Njegov bratanac Mladen kaže da je strica zatekao u postelji i da je izgledalo kao da je usnuo, piše Telegraf.
Njegovo telo u pojati u podnožju Suve planine pronašao je meštanin Kosmovca koji se zabrinuo jer nije nekoliko dana svraćao u selo i obavestio Momčilovu rodbinu.
– Bilo je to 22. decembra, pozvao me je komšija iz Kosmovca da mi kaže da je čiča umro. Otišli smo zajedno do pojate, zatekao sam ga mrtvog. Ništa nije bilo sumnjivo, verovatno je preminuo u snu. Živeo je tiho, okružen prirodom i ovcama koje je toliko voleo. Postao je pastir u ranom detinjstvu, otišao je u planinu i odbijao da se vrati u selo. Nikada se nije ženio, niti je ikada objašnjavao zašto se odlučio za takav život. To je želeo, nismo se mešali u njegov izbor, voleo je planinu, obožavao je prirodu i ostao na Suvoj Planini i kada su svi drugi otišli – priča Mladen.
Na pojati je ostalo više od sto ovaca o kojima se Momčilo starao, a Mladen kaže da mu je jedina mogućnost da ih proda.
– Drugog pastira je nemoguće naći, stric je bio poslednji. Ne mogu ništa drugo da uradim osim da ih ponudim na prodaju, šta ću drugo sa njima – zaključuje bratanac pokojnog čobanina.
Momčilo je od aprila do novembra boravio na Suvoj planini, baza mu je bila bačija na prevoju Pasarela na 1.600 metara nadmorske visine, a odatle je sa ovcama i sa svoja četiri šarplaninca svakodnevno krstario pašnjacima i šumama.
Nekada je bilo mnogo drugačije, na planini je bilo puno stočara iz svih sela u podnožju Suve planine. Niška mlekara imaja je mlekaru na mestu zvanom Tri lokve, pravio se sir i kačkavalj. Kosači su preko leta po mesec dana kosili na planini i spavali pod vedrim nebom – objašnjavao je Momčilo novinarima da Suva planina nije uvek bila pusta.
Sam je muzao ovce, pravio sir i mesio hleb, jer je od njegovog utočišta do najbližeg Kosmovca bilo potrebno četiri sata hoda kozjim stazama, pa mu osim bratanca koji ga je snabdevao neophodnim namirnicama, niko nije dolazio.
Ovčara nema jer nema ni ljudi u selima. Pobegli su svi u gradove, ostala su sela kao siročići, kao deca bez roditelja. Doduše, nije ni lako da se živi na selu, a naročito na planini. Nema struje niti vode, moram da je donosim sa izvora koja je kilometar daleko. Ali u planini nema lopova ni mafije kao dole u varoši – pričao je poslednji staroplaninski ovčar.
Izvor: Telegraf.rs
Dodaj komentar