Vratila sam se iz bioskopa. Posle odgledanog filma Dnevnik Diane Budisavljević.
Ne dišem. Oduzet mi je dah sa punim pravom još u prvim minutima filma. Ipak, ja nisam filmski kritičar, ja sam gledalac u (pre) punoj sali Arene koji je želeo da zna. Šta se desilo u logorima i ko je ta čudesna žena, katolkinja, koja samo čistom dušom izazvana spašava pravoslavnu decu?
I dušom nam je i preneto.
Nikada do sada, nisam doživela tišinu u sali punoj ljudi, koja je bila glasnija i duže trajala. Gledala sam ljude kako ih je dirnulo u toj tišini još jače nego što bi u šuškanju. Pored nas je sedeo neki gari, klinja sa kačketom, i jeo kokice na početku. U jednom momentu počeo je da se okreće oko sebe i shvatio da jednostavno treba da prestane. Uradio je to i gledao film nepomerajući se.
U toj svečanoj tišini.
Nastao je muk. I poštovanje. Te žene koja je učinila da i posle svih tih pretužnih stvari imaš vere da će uvek, u svakom vremenu, postaojati ti ljudi koji spašavaju. Ne mogu protiv sebe, a mogu do ljudi zbog svog položaja.
Srce nam se svima lomilo na komade i, kunem se, svačije se čulo kada pukne. Plakali smo. Ali tiho. Da ne poremetimo harmoniju tišine. Čovek pored nas svoju je ženu držao sve vreme za ruke. Ljudi su samo manifestovali ono što je preneto.
A preneta nam je priča preživele, odnosno od strane Diane Budisavljević spašene dece, tako što ljudi koji su stvarno to preživeli, sada u poznim godinama života, pričaju svoju priču. Na tom mestu na kojem ih život tako surovo nikada nije skroz izlečio.
Na kraju, starac, nekada preživeli dečak, govori tako lepe stvari o ženi koja ga je usvojila i zaplače se na pomen na nju. I na tome je akcenat na kraju. Na onima koji su preživeli i koje je neko opet voleo. I pustio kosu da mu naraste. I pričao priče za laku noć, da one strašne malo ugasi.
On je preživeo. Zahvaljujući Diani Budisavljević .
Na kraju, i majkama koje su odvedene u Nemačku na rad je odgovarala na pisma. Obaveštavala ih je gde im je dete, da je živo i odvedeno na sigurno. Samo to, ta nada majkama, bila je ogromna stvar za smiriti roditeljsko srce koje je jadno ostalo bez svog najmilijeg bića. Iznenada. Bez upozorenja i obaveštanje šta će sa njim biti. Da li će preživeti. Da li će ikada odrasti i biti čovek koji se bori sa svojim demonima prošlosti.
Oni su odrasli. Zahvaljujući Diani Dragutinović.
I, da iskoristiću najavu filma, ali zaista ovo jeste film o dobrim ljudima i zlim vremenima. O onima koji su donosili za pravoslavke. O onima koji su usvajali decu. Pravoslavnu. I lepo ih, uz ljubav i negu, odgajali kao svoje.
I teško je sve te strahote gledati,a ne mrzeti. Mnogo teže, čini se, nego time se dičiti ili sve to slaviti.
Ipak, svi u sali su plakali. Nisu se mrštili i psovali sebi u bradu. Dobro je nekako našlo svoj put. Te scene u kojima ljudi prikupljaju hranu, šalju svoje zalihe, kriju, lažu, rizikuju da nahrane i obuku pravoslavnu decu jer njima jedinima ne dolazi pomoć. Ta borba tih ljudi kojima je žao drugih žena i dece.
I ne mogu da okrenu glavu.
I baš oni. Baš ti koji ne okreću glavu vrede nam u svakom vremenu. I uvek ih ima. Ne da im dobrota da odu, a da ne urade ništa.
Tako sam razumela i pomenutog starijeg gospodina, koji se nama u Novom Sadu obratio sa takvim zahtevom. Da pričamo o onome što smo na premijeri doživeli.
Da prenesemo emociju. Svaki uzdah. Svako lice prekriveno rukama. Svaku bol koja je obitavala u celoj prostoriji. Ali i svaku sreću. Što su spašeni. Što ih se neko setio.
Što postoje dobri ljudi.
Da im odamo priznanje. I ne damo ih zaboravu. Nikada.
Dodaj komentar