Rad u Nemačkoj iz nekog drugog ugla.
Oko 14.000 mladih iz čitavog sveta dolazi preko agencija da bebisituje u Nemačkoj, to, međutim, u nekim slučajevima preraste u eksploataciju.
Zvuči tako neverovatno primamljivo: biti mlad i upustiti se u avanturu zvanu: Nemačka. Brinuti se malo o deci u nekoj pristojnoj porodici, pritom upoznati nemački jezik i kulturu, i načiniti prve korake ka odvajanju od roditelja. A možda čak i ostati u Nemačkoj, tu nastaviti školovanje ili se upisati na fakultet.
Za mnoge mlade ljude iz čitavog sveta takva nada je realnost. Ali, ako neko nema sreće, sve može da bude i potpuno drugačije. Kao što se to desilo Ani da Silvi iz Brazila.
Ona je u Nemačku došla krajem prošle godine i za samo nekoliko meseci prošla je ubrzani kurs o lošim stranama bebisitovanja (u stvari čuvanje dece, što se u Nemačkoj inače zove „o-per“ – Au-pair, prim.ur). Brazilka je ispričala da je morala da radi mnogo više od dogovorenih 30 sati nedeljno.
Radila je većinom kao čistačica, a ne kao dadilja. Količine hrane koju je dobijala bile su striktno ograničene, a često joj je, kaže, davano samo parče hleba. Kad se požalila na uslove rada, počeli su da joj prete da će biti izbačena.
Za to što je doživela ona koristi izraz „moderno ropstvo“ i kaže:
– Bila sam u pet porodica, sve jedna gora od druge. U Nemačkoj nemaju pojma šta se dešava sa onima koji učestvuju u takvim programima, to je ludo. Niko ti ne pomaže, nemaš ništa.
Suočena s optužbama protiv porodice, iz agencije za posredovanje preko koje je Da Silva došla u Nemačku su izjavili:
– Jasno je da je to neprihvatljivo i da predstavlja kršenje definisanih uslova koje sve porodice, kao i oni koji učestvuju u programu, prihvate prilikom registracije za korišćenje platforme. To je priča koja se često može čuti od mladih, a koja odražava samo deo onoga što se zaista dešava kada oni na taj način odu u inostranstvo. Kroz hiljade takvih aranžiranih boravaka godišnje – koje organizuje naša platforma – mladi ljudi odlaze u inostranstvo, preuzimaju nove zadatke, upoznaju druge zemlje i, nakon vremena provedenog sa članovima porodice-domaćina, vraćaju se kući sposobniji i obogaćeni novim iskustvima – navodi se u odgovoru.
Kordula Valter-Bolhefer potvrđuje da se u određenom broju slučajeva ne poštuju ugovori koji predviđaju najviše 30 sati rada i dan i po slobodno nedeljno, 280 evra džeparca mesečno i dodatnih 70 evra za kurs nemačkog jezika.
Ona radi za udruženje koje se bavi kontrolom sprovođenja dogovorenih pravila i sprečavanjem zloupotreba onih koji su uključeni u programe. Njeno udruženje obuhvata 30 od više od 100 agencija u Nemačkoj. One o kojima se ona brine imaju takozvanu oznaku kvaliteta „RAL“, koja bi trebalo da predstavlja više standard, kao što su pouzdanost i ozbiljnost.
– Naše agencije uvek insistiraju da fokus kod radnog vremena bude na čuvanju dece, a da se kućni poslovi obavljaju zajedno sa članovima porodice. Mladi koji dolaze u porodicu ne bi trebalo da budu jeftina ispomoć u kući, već prvenstveno da se staraju o deci – kažeValter-Bolhefer.
I njoj su poznate „crne ovce“ među agencijama. Jedna od njih, koja u Nemačkoj ne uživa dobru reputaciju, nedavno je podnela zahtev za članstvo u udruženju Kordule Valter-Bolhefer, ali, kada im je poslala sve propise koje moraju da ispune, više se nisu javili.
Inače, često je pitaju da li ima nekakav spisak porodica s kojima je često bilo problema – ali njeno udruženje to ne sme da saopšti zbog zaštite podataka.
Kada se pojave prvi problemi, oni koji su došli tako što su porodicu pronašli onlajn, nemaju nikoga kome mogu da se obrate. A, kada više nema nikakvog drugog rešenja, onda često zazvoni mobilni telefon Suzane Flegel. Ona je već duže od 17 godina na čelu jedne od agencija, ali je ujedno i na raspolaganju onim mladima koji su zapali u očaj. Čak im ponekad u slučaju nužde nudi i smeštaj u njenom sopstvenom domu.
– Bilo je perioda tokom kojih smo dobijali po nekoliko poziva dnevno. Političari tvrde da su to izolovani slučajevi – ali nisu. Na osnovu razgovora s većim brojem onih koji su došli, može se zaključiti da je još uvek uobičajena praksa da se oni izrabljuju. Ali, te brojke niko ne beleže i o tome se ne vodi statistika – kaže Flegel.
U Holandiji je, zbog ovakvih slučajeva, pre deset godina zbog toga ponovo uvedene licence i obaveza prihvatanja odgovornosti. Ukoliko se dogodi neki propust, tamošnjim agencijama prete velike kazne. Političari u Nemačkoj i dalje ne preduzimaju ništa. Istovremeno, agencije se žestoko bore za kandidate, pa neki čak koriste i termin „rat za o-per kandidate“.
– Rad agencija mora se ispitati, moraju da imaju licencu. Preuzimanje odgovornosti agencija za porodice-domaćine je ono za šta se godinama zalažemo. Uprkos tome, i dalje moramo da sprovodimo nasumične i nenajavljene posete porodicama-domaćinima – navodi Flegel.
Na prvom mestu zarada
To što na tržištu postoje agencije i porodice kojima je zarada daleko važnija od dobrobiti mladih koji dolaze, u velikoj meri ima veze s odlukom donetom još pre 20 godina.
Mnoge devojke iz Kolumbije, Indonezije i Kirgizije (tri zemlje s najviše viza izdatih 2022. godine), biraju lakši put: preko grupa na društvenim mrežama ili na onlajn-platformi specijalizovanoj za posredovanje, nalik na „Tinder“. Nekoliko klikova je dovoljno da jeftino pronađe naizgled savršen porodica.
Horor priče
Suzana Flegel može da ispriča mnoge horor-priče: o bračnom paru na Bodenskom jezeru koji je prevario sedam devojaka za platu i koji je pre dve godine zbog prevare osuđen na novčanu kaznu.
O prisiljavanju na seks, teškom radu u vikendicama i apartmanima za odmor, o beskrajnom prekovremenom radu.
Ili možda o voću koje je „samo za decu“, a namirnice u frižideru uredno su obeležene imenima članova porodice.
Izvor: Kurir / INFOBIZ
Dodaj komentar