Poruka roditeljima čija deca prave haos po radnjama

Ako ste vi naučili da ignorište tantrume svoje dece, to ne znači da bi svi ostali trebalo da trpe njihov teror.

Već na samom ulasku u IKEU zapitao sam se da nisam pogrešio adresu i greškom dospeo u dečiju igraonicu ili vrtić.

Dok se klinci pentraju po policama i jurcaju po prostoru koji i nije baš bezbedan za takvvu vrstu aktivnosti, njihovi roditelji s papirima i metrima u rukama premeravaju ormare.

U trenutku mi ta interakcija postaje zanimljivija od onoga zbog čega sam došao. Zanima me u kom će trenutku skrenuti pogled sa stavki na spisku i pogledati gde su im deca. Sve to traje minutima, a roditelji su toliko fokusirani da se čini da su i zaboravili da su poveli decu, piše portal Pasarella.

Sledeća scena pokazuje da deca nisu zaboravila da su tu s mamom i tatom. Ona dolaze noseći neke stvari ili u želji da ih nešto pitaju ili saopšte da su žedni i gladni. Dakle, sasvim uobičajeno ponašanje za jedno dete.

Šta u toj situaciji radi primer roditelja u potrošačkom društvu?

On pokušava da zanemari tu spoljnu smetnju. On kulira i pokušava potpunim ignorisanjem da stavi detetu do znanja da je odabir nove fotelje važniji od njega. Kada mu taj pasivni pokušaj da ostane u fokusu ne uspe, on počinje da viče na dete.

„Kako je baš sada odlučilo da ide u wc? Da li je moguće da ne može bar nekoliko sati da bude u hibernaciji dok oni ne obave kupovinu? Te napasti koje su na svet došle samo da bi roditeljima jele džigericu.“

Verujem da zaista ne misle da je to funkcija njihove dece, ali meni odaju takav utisak.

Dragi roditelji, ako ste već odlučili da povedete dete u radnju, onda morate da mu posvetite pažnju. Ne možete da mu dozvolite da divlja, juri, viče i lomi jer na taj način uznemirava ostale potrošače.

Takođe, na taj način može da se povredi, a to znači da istog trenutka možete zaboraviti na svoju kupovinu.

Najgore je kada počnete da vičete

Očekujete da deca budu apsolutno mirna satima. Očekujete da oni sami brinu o sebi, iako je to vaša odgovornost. Nije vam dete hiperaktivno, nego ste vi lenji da se njime bavite.

Biti roditelj je najteži posao na svetu. Taj posao je 24/7. Jako je težak i naporan, ali ste sami izabrali da u to uplovite.

Kada sam bio mali, tata je otišao u inostranstvo da zaradi novac. Sestru i mene je čuvala mama i često je morala da nas vodi sa sobom tokom izvršavanja brojnih obaveza. Kao dete sam bio sve, samo ne miran.

Omiljena igračka mi je bila šrafciger, a glavu sam razbijao više puta. Bio sam tvrdoglav i trebalo je dosta strpljenja za mene.

Pruži korak

Najviše sam mrzeo rečenicu „pruži korak“, koju je često izgovarala, kako bi stigla sve da završi, držaći mene za ruku. Verovatno bi joj bilo lakše da me nije držala, nego da je očekivala da je ja sam pratim.

Ona je morala da čeka u redovima u banci, jer tada ništa nije bilo onlajn. Išli smo sestra i ja s njom gotovo svuda.

Nikada ništa nisam razbio u prodavnici, iako nam u kući nijedan vaza nije preživela. Nikada nisam legao na pod radnje i urlao, iako sam jednom ljutito legao ispod automobila i rekao im da me zgaze ako već ne valjam. Nikada drugi ljudi nisu dolazili do moje mame da je zamole da umiri svoju decu jer ometaju ostale potrošače.

Vaše dete – vaša obaveza

Znam da će biti onih koji misle kako ću ja sve to shvatiti kada budem bio roditelj. Izvinite, ali apsolutno svako može da se pravda time kako ga svet ne razume.

To što vam dete divlja po radnji nema veze s činjenicom da je ono dete, nego s činjenicom kakav ste roditelj. To će vam reći i moja mama, ali i moja koleginica koja ima sina i koja smatra da su upravo ovakvi roditelji napravili pakao od Srbije.

Ukoliko već morate da povedete dete u radnju, onda mu učinite taj odlazak zanimljivim. Nađite mu neku zanimaciju, dajte mu da nešto uradi. Okupirajte ga nečim kako biste ukrali malo vremena da uradite ono što je potrebno.

U krajnjem slučaju, ne zanima me da vam nudim rešenja, jer je to vaš posao.

Deca su VAŠA OBAVEZA, a naše je pravo da ne ispaštamo zbog lošeg ispunjavanja te obaveze.