Muškarci u Srbiji su naučeni da dominiraju u porodici, a ponekad ili često to rade nasilno. Statistike pokazuju da nasilnici mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti.
Novinarka juGmedie Milica Ivanović objavila je reportažu o V. K., ženi koja je pobegla od supruga koji ju je godinama psihički zlostavljao. Otišla je u starački dom i, oktako je tamo, nijednom se nije pokajala, iako je muž u međuvremenu umro.
Ovo je njena priča.
Da nisam pobegla iz kuće, za dve nedelje bi umrla! Ovu rečenicu više puta tokom razgovora za juGmediu izgovara V.D. (71) iz Leskovca, vitalna žena koja je pre nešto više od dve godine bila prinuđena da u privatnom staračkom domu „Sunčana jesen“ potraži svoj drugi dom zbog višegodišnjeg psihičkog zlostavljana od strane svog supruga.
Priča ove žene je potresna i u njoj se smenjuje lepe i ružne uspomene na bračni život zajedno sa sinom jedincem, koji je takođe pobegao iz kuće od oca zlostavljača i sada radi i živi u Beogradu.
„Naš brak bio je skladan decenijama. Voleli smo se, pazili jedno na drugo, pored stare podigli novu kuću sa lokalima. Bili smo pravi domaćini, a on je bio ponosan na mene jer sam, kako je govorio, bila dobra majka, supruga i domaćica. Sve se promenilo neposredno pošto sam i ja ostala u penzuju“, započinje svoju ispovest V.D. koja želi da bude aninomna zbog sina.
Suprug je, stariji od nje 10 godina, počeo, naime, iznenada da pije. Počelo je sa jednom čašicom dnevno, a završilo se celodnevnim pijanstvom, iako, kaže, nije imao konkretan povod za beg u alkoholičarstvo.
„Svakodnevno me je maltretirao. Ne fizički, nije me nikada udario, već psihički. Vređao me je, nazivao me najpogrdnijim imenima. U početku samo kada smo sami, a kasnije i pred prijateljima. Bio je to pakao. Zbog svakodnevnog pritiska sam se razbolela, dobila povišeni krvni pritisak, a kasnije još mnoge hronične bolesti. Inicijalna kapisla za sve te bolesti je bio mali moždani udar koji je došao, verovatno, od stresova. Srećom sada sam se oporavila, ali mi je srce oslabilo“, jada se.
Njen muž nije imao milosti ni kada se posle pretrpljenog možadnog udara vratila kući iz bolnice. Nastavio je da pije, da je maltretira i da od nje traži novac. A ona ima solidnu penziju jer je decenijama radila kao projektant u jednoj građevinskoj fimri.
„Imao je svoju penziju, ali je non-stop tražio i moju. A ja sam morala da čuvam novac za dete, da ga školujem jer je on u međuvremenu prestao da se interesuje i za očinske obaveze“.
Kada je i poslednja kap prelila čašu, ona i njen sin su napustili porodičnu kuću. Sin je otišao u Beograd, a ona u starački dom.
„Meni je trebao miran život, nega, a kod kuće to nisam imala. Umesto mira imala sam po ceo dan pakao. Prijatelji su me savetovali da odem u dom. U početku mi je ta ideja bila mrska, ali sam je brzo prihvatila i tu sam već dve godine. Jednostavno, birala sam između života i smrti, izabrala sam – život. Dolaskom ovde pale su sve predrasude. Imamo dobru hranu, smeštaj medicisnku i svaku drugu negu“, objašnjava.
Međutim, i u samom domu nije imala od supruga, od koga se nije razvela niti ga je prijavljivala nadležnim organima „da se ne brukam“, svoj mir.
Milica Ivanović / jugMedia
Dodaj komentar