Draga devojčice, dobrodošla na ovaj svet. Među svoje. U Srbiju.
Rođena si u svojoj zemlji. U istoj onoj bolnici u kojoj su rođeni i tvoja majka i tvoj otac. Isti ljudi ti se raduju, dušo. isti su čekali da proslave što si zdrava i srećna.
To što si ovde, a ne ne nekom drugom mestu, možda čak i boljem, donosi ti ipak neke prednosti. Jer su svi tvoji tu da pomognu kada treba.
Da proslave kada ti sreća dođe. I da imaš koga da zoveš kada je teško.
Tu su i da te, na našim ludim porodičnim okupljanjima, podsete da si jako dugo željena.
Da ti se nadalo i da si prizivana kao nešto najdragocenije što su tvoji roditelji ikada zaslužili.
Tu su i da te usmeravaju, da podele, da im se nasmeješ i pitaš se:“Bože, jesam li mogla u malo normalnijoj familiji da se rodim“, ali tu su.
Malo ljudi danas može da kaže da su mu svi njegovi tu. Baš tu gde ti trebaju.
Čućeš ti, mala, od mene valjda i najviše, da je ova zemlja rupa, šuplje obećanje o životu kakav zaslužujemo i bezdan u koji smo svi upali.
Čućeš, kako nećeš, da treba da bežiš odavde. Da je trebalo da pobegnu i tvoji mama i tata. Da su bili normalni.
I biće to istina češće nego što želiš. Ipak, htela ne htela, ti ćeš biti deo tog naroda. Te zemlje.
Sve će te njene gluposti boleti, a opet sve ćeš hteti da ih lečiš. Jer tvoje je da svoje lečiš.
A živiš, pročitaćeš, u zemlji koja ima svoju dugu istoriju. Zemlji koja je imala svoje junake, svoje osloboditelje, svoje kraljeve i gospodu.
Zemlji koja se branila. Koja je uspela da sačuva i to da ti danas znaš ko su ti preci. Kojem se Bogu mole. I kako se krste.
Imaćeš, dete, pored svih pošasti koje nam je doneo ovaj život, ako budeš htela, priliku da pročitaš kako je lepo našim pismom opisana ljubav.
I Sloboda. I junaštvo.
Onakvo kakvo u vremenu u kojem ti živiš, zbog nedostatka duhovnosti i istinske hrabrosti i časti, neće više biti ponovljeno.
Imaćeš tu čast da imaš svoj jezik. Nikome ukraden i nemenjan u biti.
Sve najlepše ćeš moći njime da kažeš, onako kao što govoriš da napišeš i dotakneš njime i one koji nikada nisu ni sa čim bili dotaknuti. I da smisliš pesmu i da maštaš i rasteš.
Srbija je tvoja zemlja. Drugu nećeš imati da joj prilepiš epitet domovine. Mesta na kojem si se rodila. Mesta u kojem će te, mila devojčice, svi ti tvoji ljudi beskrajno voleti.
Možda ti i odeš. Mama i tata su ti takvi da će ti biti vetar u krilima, pa možda shvate da si se negde drugde pronašla.
Ali evo, zato što si ovde, puno nas će duvati u tvoja krila. Jer te volimo. Jer si naša onako kako na nekom drugom mestu, sa novim ljudima, nećeš biti.
U ovoj zemlji, svakako tvojoj, uvek ćeš imati svoj dom. I mesto na koje ćeš moći da se vratiš.
Tetku da kod nje prespavaš jer te pušta duže da ostaneš u izlasku i još jednu da ti sve kupuje jer te je tako dugo čekala.
Dedu da ti po stoti put priča kako je plakao od sreće kada su mu javili da si se konačno rodila. I da ti presvlači pelene i prepričava kako je to isto radio za ćerku svoje rođene sestre.
Imaćeš tu kolevku da u njoj spavaš čim izađeš. Kolevku u kojoj je prvo spavala tvoja majka. Pa tvoja tetka.
Da bi pre tebe u istoj spavao još jedan tvoj brat i tvoje dve starije sestre. Imaćeš tu zajedničku sponu sa svima njima kao zalog da ćete jedno sa drugim i drugu radost deliti.
Imaš već sada, u toj tvojoj zemlji, toliko braća i sestara. U svakoj drugoj da živiš to bi ti bili rođaci.
U Srbiji imaćeš sestru da je tako zoveš iako vas nije ista majka rodila, a ti je ipak samo tako i voliš. Jer važno je imati sestru.
A ne rođaku.
Eto, možda nije puno. Ali veruj mi, za početak, sasvim je dovoljno.
Dobrodošla među svoje, devojčice. U svoje rodno mesto. U svoju domovinu. Na svoju rodnu grudu.
Pa polako…
Dodaj komentar