Alarm se oglasio, kao i svako jutro u sedam sati. Decu sam probudila i ustala su, jedva. Krmeljavi, pospani i po malo mrzovoljni, otišli su u kupatilo da se osveže i potom spreme za školu. Umivanje, oblačenje, doručak, sve na brzinu.
Taman kad smo bili na vratima, spremni da izađemo iz stana i krenemo prema školi, zazvonio je telefon. Bila je to učiteljica.
– Oprostite, nemojte žuriti u školu. Opet smo imali dojavu o bombi. Danas neće biti nastave. Radiće onlajn, a poslaću vam sve što treba da zapišu.
– Deco, vraćajte se nazad! Danas nema škole, opet bomba.
I kao da mi je Konstrakta na uvo šapnula: ‘I šta ćemo sad?!’
Po koji put se ovo dešava? Koliko puta će još ovakva situacija da se ponovi, a da niko ne odgovara? I stvarno, šta ćemo sad sa poslom? Šta ćemo sa čuvanjem dece?
Kako će moja prijateljica, čiji muž radi u inostranstvu, a ona u bolnici, danas da ode da pregleda pacijente, kad mora da ostane sa decom. Ko će zbrinuti te bolesne ljude? Kako će komšinica koja drži malu radnju u našoj ulici, u kojoj sama radi, danas da je otvori, kad ima takođe školsku decu u nižim razredima.
Ta žena plaća zakup za lokal. Toj ženi je svaki ovakav dan veliki trošak, jer ne može da radi, mora da ostane kod kuće i bude sa decom. Oni koji mogu da rade od kuće, ostaće danas u svojim domovima i radiće, ali kako, uz galamu, buku i pomaganje oko onlajn nastave i domaćih zadataka.
A sve to tokom radnog vremena, što nas vraća u najgore doba pandemije, kada smo svakodnevno bili na ivici nervnog sloma, a neki su preko te ivice nažalost i prešli.
Roditelji koji danas gube od posla zaslužuju novčanu nadoknadu od strane države, nesposobne da reši slučaj dojava o bombama i pronađe odgovorne krivce (ako oni zaista postoje, a ljudi se već pitaju šta je pozadina svega…).
Kako je moguće da ste toliko nesposobni? Kako je moguće da nam Ministarstvo unutrašnjih poslova vodi čovek koji ne uživa poštovanje među ljudima koji su mu podređeni, koji mu se iza leđa smeju i koji je prvo vojsku doveo do propasti, a sada će i policiju. Njemu se smeju oni koji za njega rade, a sada mu se smeju i “bombaši”, dok zajebavaju i njega i sve nas.
Kako je moguće da ne postoji niko sa dovoljno mozga u ovoj srpskoj vlasti, posebno u tom MUP-u, da tokom proteklih nedelja nije pronašao krivce za dojave o bombama? Kako je moguće da su dozvolili da naša deca ponovo gube nastavu (a već su previše izgubili tokom pandemije), da zaostaju sa obrazovanjem, socijalizacijom, komunikacijom sa učiteljima, nastavnicima i svojim drugarima, sad pred sam kraj školske godine, kada svi đaci “jure” da poprave ocene i postignu željeni uspeh?
Osim gubitka nastave za učenike i prosvetne radnike, kao i dana na poslu za roditelje, tu je i ono glavno – stres! Kako mi da znamo da neka bomba, negde, neće eksplodirati bez najave?
Kako da imamo poverenja u državne organe koji nikad ništa ne rade, koji nemaju nikakve rezultate, a njima u ruke stavljamo živote naše dece? Moramo da im verujemo, jer nemamo izbora, a oni nas iznevere, svaki put.
Ne daj bože da u nekoj školi, bolnici, vrtiću, ili na bilo kom mestu, eksplodira bomba. Može li se eksplozija sprečiti – može, možda… Ako pripadnici kontradiverzionih ekipa pronađu eksplozivnu napravu na vreme ili ako nadležni pre dojave – pronađu krivce.
Smenite ministra policije i ministra vojske, vidite da su nesposobni! Dovedite iskusne, obrazovane ljude, vredne poštovanja, koji će naći proklete bombaše i osuditi ih na maksimalnu kaznu zatvora. Pronađite republičku javnu tužiteljku, podignite taj kamen ispod kojeg čuči i objasnite joj da je u pitanju najhitniji slučaj do sada!
Ako to ne učinite, moraćemo mi – roditelji, jer je život i budućnost dece pre svega naša odgovornost. A kada rešimo bombaše, prelazimo na rešavanje svih onih koji okreću glavu na drugu stranu i ne rade svoj posao.
Izvor: Nova
Dodaj komentar