Oprosti, Andrea! Srpska ti je pravda čudna rabota

Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić.

Takvu sudsku odluku veliki deo javnosti je video kao skandaloznu, a Aleksandar Bećić je na portalu Kolumnista izneo svoj stav na pomenutu temu.

Njegov tekst vam prenosimo u celosti:

Vest glasi suvo. Gotovo bezbojno.

„Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić“.

Uz to ide i dodatak: „Mitroviću će u kaznu biti uračunato i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine“.

Oprosti, Andrea.

Srpska ti je pravda čudna rabota.

Da je na tebe, te kobne noći naleteo neko nebitan, neko ko se napio, ali mu tata nije vlasnik režimske televizije, najveće medijske imperije, verujem da bi pravda odavno bila zadovoljena.

Završio bi on ekspresno u Zabeli na nekoliko godina. Ne bi dana belog video. A srpski štampani mediji bi, baš kao u nekim drugim slučajevima, secirali tu pijanu budalu, razvlačili bi je danima i mesecima po naslovnim stranama.

Jebiga.

Na tebe je naleteo sin Željka Mitrovića, čoveka bez kog ovaj napredni režim ne bi imao ni 30 odsto popularnosti koju uživa.

Zato je tvoj ubica dobio 12 meseci nošenja nanognice. A ni tih 12 meseci neće odslužiti u toplini svoje super-luksuzne kuće: Jer, kao što vest kaže, „u kaznu će biti uračunato i vreme provedeno u pritvoru“.

Oprosti, Andrea.

Ne mogu ni da naslutim koliku bol sad oseća tvoj otac, kog sam igrom slučaja, upoznao dok je davao intervju u firmi u kojoj sam nekada radio, intervju u kom je stoički, sa teškom mukom, govorio kako ima veru u pravosudni sistem ove zemlje.

Sećam se tišine u improvizovanom studiju.

Sećam se drhtanja njegove brade.

Oprosti, Andrea, ali ne mogu da shvatim koliko, zapravo, košta nekakav „mali“ ljudski život u ovoj zemlji?

Dvanaest meseci nanognice. Za to što te je neko udario i onda pobegao s mesta nesreće, umesto da ti pruži pomoć. Ili barem u znak ljudskosti i kajanja, stegne tvoju ruku u trenutku dok poslednji put udišeš vazduh i gledaš u crnu beogradsku noć.

Srpska ti je pravda, draga Andrea, čudna rabota.

Imam druga. Moj drug je udario kolima ženu kada je izletela pred njegov auto koji je on vozio brzinom od 37 kilometara. Njemu je bilo zeleno. Njoj je bilo crveno. On je udario. Istrčao iz kola. Odveo u Urgentni centar. Pomogao joj pri saniranju povreda. Policiji ispričao sve kako je bilo. Ni reč nije izmenio. Ni slovo dodao, ni mišlju se nije branio. Žena je čak potvrdila sve što je on rekao. I priznala da je na crveno izletela na ulicu.

Moj drug je 14 meseci zatvora. Nije dobio nanognicu. Dobio je zatvor. I to za manje od pola godine suđenja. Za ženu koja je danas živa i zdrava.

Čudna ti je rabota ta srpska pravda: Neki put, kada si nemoćan i mali, treba joj tek dve-tri nedelje da te oglasi krivim i pošalje ti izvršitelja na vrata, ili tebe malog da pošalje u zatvor.

Ali, ako ti tata plaća slobodu tako što se uvlači duboko u dupe čitavom državnom vrhu, onda dobiješ nanognicu. Na nepunih godinu dana.

Oprosti, Andrea.