E, od 10 do 12, pitam decu, na času sam. Svako u svoju sobu, imate šta da radite. Klimaju glavom. Odu. Samo mačka ostala. Ona nema časove ni školu. Aj dobro, ti možeš.
10 i koji minut. Silaze redom. Privučeni razgovorom. Kao pije im se voda, i slični izgovori. Niko se ne vraća gore, već ostaju da slušaju. Gledaju.
Ja na vezi s njih petoro, odgovaraju jedno po jedno. Čitaju tačno vidim odakle, jedan gore levo, druga desno u visini očiju, trećoj u naočarima odraz sveske ispred nje na stolu. Pitam ih, a oni pogledom uvek na isto mesto. Nasmejem se, nekad kažem, nekad ne, ako može iz glave, ne iz beležaka…
Ovi moji uživaju. Predstava online. Teatar s moje strane a preko puta – amfiteatar. Seli na šank, trude se bar da ne budu u vidokrugu kamere. Zabavljaju se dok slušaju natezanje ispitanika sa svojim beleškama i mojim pitanjima i uživaju u replikama i diskusiji.
Teodora se smeje, pokušava da mi minira čas, da vrati jer sam nedavno poželela da pozdravim kolegu matematičara dok je ona preko vibera odgovarala. Pa samo da mahnem? Odustala sam kad joj je telefon umalo ispao iz ruke a iz njega se čulo „Teodora, ne čujem te“, dok mi je drugom rukom (ispod kamere) oštro odmahivala da napustim sobu, što i jesam učinila; svima nam je u interesu da dobije dobru ocenu.
Sreća pa je mala kod babe. Ona ne preza od toga da se pojavi u kadru. Moguće je da bi sa zadovoljstvom i za oko kamere i otplesala, otpevala, izvela skeč. Nešto kao Brodvej za nju.
Sve u svemu, jedna više zabava za porodicu, kao kakav božićni film koji nas okupi sve u istoj sobi. Nekakve uloge, glumci, platno i prividi stvarnosti, nekakve nastave, nekakvog znanja, nekakve procene.
I na posletku se svede na čuveno – dobro je sve, samo kad smo živi i zdravi.
Dodaj komentar