Gospođi koja će morati da se “zadovolji” Srebrnim jezerom, a taman je kupila kupaći od 4.500 i nokte uradila

Čujem mlađu gospođu u prodavnici kako ophrvano priča o nemogućnosti da ove godine ode na more, u Grčku. Izabrala je Srebrno jezero gde će je hotelska soba sa punim pansionom koštati skoro hiljadu i po evra. I preko toga.

Ali je “smeštaj vrhunski i hrana je vrhunska”, uz to “ona bez odmora ne može!” Kasirka je gleda, čujem progutanih bar nekoliko “Mrš u materinu” u redu iza sebe, uskomešali se ljudi, zapenili pod maskama. Kasirka tiho izgovara: “Lepo, samo uživajte.”

Ta kasirka je pre pola godine izgubila muža. Stradao na poslu. Pre muža majku. Sad je u nastavku života sa dva srednjoškolca, sinom i ćerkom.

Svaki dan je vidim u maloj bašti iza kuće. Kad završi smenu, predveče kad zapara utihne, kopa sa motikicom, zaliva paradajz, krastavac, čupka korov. Deca joj pomažu. Iza te kuće ima još neku nus prostorijicu sa čijeg spuštenog krova na užadima vise saksije sa cvećem. Ispred je drveni veliki sto i nekoliko stolica. Kuća je ušuškana u hlad velikog razgranatog orasa čije lišće u jesen odleti i do susednih kuća. Ona sve to redovno grabulja, pa trpa u džakove.

Sin kosi travu ispred kuće. Ćerka potkresuje vekim makazama žbunje. “Oblikujem ga” tako mi kaže.

Nijednom do sad nisam ih srela ophrvane. Možda to ostavljaju za veče, ili kad okrenu glavu u bašti, ili čučnu da dohvate i donje delove živice.

I svi ih takve znamo. Malo je mesto. Svačija sudbina drugom je poznata.

Pa, ipak ima eto takvih ljudi koji kao da su izgubili životnu bitku, a ne mogućnost letovanja u Grčkoj, kukaju kasirki što su “spali” na Srebrno jezero.

Što je “more ipak more”.

Što je “Grčka prelepa”, “Jeste li nekad bili u Grčkoj?”, “Niste? Oh, ako nekada odete, znaćete o čemu pričam”… Onda počnu da smaraju o nekim prstenovima kao pevačice o diskotekama u Nemačkoj. Lome jezik, objašnjavaju kao da je u pitanju susedno selo. Opisuju vodu, hranu, apartmane i svoj preporod u svemu tome. Guraju fotografije sa telefona pod nos.

More jeste more, svi volimo more, ali ako padneš u očaj jer samo jedno leto nećeš otići (da tamo pola dana kuvaš hranu koju si dopremio u gepeku) i jadan moraš na Srebrno jezero, onda jeste preseravanje.

Od početka korone gledam ljude koji hrle na more uprkos zabranama, izlažu se riziku, vuknjaju decu, prtljage, čekaju u kolonama; slušam ljude koji u transu podnose činjenicu da će morati da ostanu kod kuće ili negde u Srbiji; gledam im lica dok ljudima poput klasirke seru o svom “problemu” (niko ti ne brani da očajavaš, ali očajavaj za sebe, a ne pred ženom koja je sahranila muža pre 6 meseci).

Ako je trenutno najveći “problem” gde letovati ili naći dobro mesto za odmor u Srbiji (među profiterima koji su troduplo podigli cenu soba sa 30 godišnjom laperijom naseljenom crvima) onda je sve dobro.

I ništa dobro nije.

Mora neće iscureti, ne bi trebalo, ali ono u glavama je izgleda odavno iscurelo.

Gospođi koja će morati da se “zadovolji” Srebrnim jezerom, jer “taman je kupila kupaći od 4.500 dinara, i nokte je uradila, i pripremila sve za Grčku, ali eto”, bilo bi najbolje da dođe kod kasirke u tu nus prostoriju na sedam dana.

Da prvo jutro, i svako naredno, lepo ustane kad pevac sa krova zakukuriče, obuče haljinu za plažu, onu što providna ćarlija, našprica se zašitnim faktorom, dohvati motiku okačenu na spoljni zid šupe i ode do bašte da iskopa sve što joj treba za ručak. Zalije gde je zemlja suva.

Onda pristavi ručak, zakuva domaću kafu i onako, blago zadihana, sedne da je srče ispod saksija sa cvećem ili u debelom hladu orasa. Ta kafa, dok još ruke bride od motike, ima najbolji ukus. I najduže se pamti. Kad je na miru popije, može pokositi travu ili potkresati malo živicu dok ručak ne bude gotov.

Tad može da stavi slamnati šešir. Kad završi, istušira se, presvuče i servira sebi ručak od neprskanog povrća. Onda malo dremne u hladu, uz knjigu. Popodne može do reke, Dunav je na svega par kilometara, nema velike gužve, ponekad je prljav, ali prljavi su i jezici ljudi, pa niko od toga ne umire.

Neće ni od Dunava. Ako joj je bitna slana voda, može da ponese slanik pa malo okolo “zasoli”. Kupa se, sunča, pliva, maše brodovima rečnim.

Uveče može do seoskog sladoledžije na sladoled.

I tako svih sedam dana, sa varijacijama na temu.

Posle toga, kunem se, drugačije će gledati na činjenicu da jedno leto neće videti more. I neće joj, živeći u kasirkinom dvorištu, na pamet pasti, da joj kuka kako mora da se zadovolji Srebrnim jezerom. I pamtiće do kraja života domaću kafu koju je tu pila.

Ljudi kukaju, kukaju, kukaju “kako ćemo bez mora ove godine?”, a kad odu tamo isti ti kukaju na smeštaj, na bučne komšije, na slab wi fi, krčkaju pasulj za dva dana, više gledaju u ekrane nego u “željeno more”, više poziraju nego što se odmaraju, jer oni su otišli na more da bi otišli na more, a ne da bi se odmorili.

Normalan čovek shvata situaciju i ne drami. Normalan čovek zna da se ne umire od preskakanja letovanja jedne sezone. Normalan čovek koji nije izgubio kontakt sa sobom može odmoriti i na klupi u parku, pod lipom, sa tri kugle sladoleda u slatkom kornetu.