Nema tog filmskog radnika, književnika, naučnika i političara koji ne sanja o najprestižnijoj nagradi, kruni rada i stvaralaštva, Oskaru i Nobelovoj nagradi. Međutim, ako mislite da ih baš niko nije odbio, grešite: postoji nekolicina njih koji je nisu prihvatili, što svojom voljom, što pod pritiskom. Upoznajemo vas s ljudima koji (ni)su imali petlju.
ZAŠTO NISU HTELI OSKARA?
Dadli Nikols
Scenarista po čijim su se predlošcima snimali najpoznatiji filmski klasici –
“Poštanska kočija” i “Za kim zvona zvone”, odbio je 1936. godine Oskara za najbolji scenario jer su njegove kolege u to vreme štrajkovale zbog malih zarada. Kasnije je postao predsednik udruženja scenarista SAD i, kako kaže, nikada se nije pokajao zbog svog šokantnog poteza.
Džordž C. Skot
Legendarni glumac bio je svestrani filmski poslenik: uspešno je producirao nekoliko filmova, bavio se i režijom, a kada je 1970. nominovan za Oskara za ulogu generala Patona u istoimenom filmu, odmah je izjavio da ne želi tu nagradu iz čisto filozofskih razloga. Članovi Filmske akademije SAD pokušali su da testiraju njegovu hrabrost i proglasili su ga za pobednika, ali Skot je ostao dosledan: jednostavno se nije pojavio na svečanoj ceremoniji.
Marlon Brando
Svog prvog Oskara fenomenalni glumac dobio je 1954. godine, za ulogu u filmu “Na dokovima Njujorka”, dok je drugog osvojio 1973. godine igrajući Don Vita Korleonea u “Kumu”. Buntovni Marlon na dodelu je poslao grupu Indijanaca kako bi primili statuu u njegovo ime, a njihov vođa, poglavica Malo pero, pročitao je protestno pismo u kojem se vlada SAD osuđuje zbog nasilja nad njegovim narodom i omalovažavanja Indijanaca u američkoj filmskoj industriji.
ZBOG ČEGA SU ODUSTALI OD NOBELOVE NAGRADE
Rihard Kun
Istaknuti nemački hemičar, koji je doktorirao u 21. godini, dobio je Nobela za otkriće strukture vitamina A, B2 i B6, ali je kao simpatizer nacističke ideologije, ali i zbog Hitlerove izričite zabrane da se primaju takva priznanja, odbio nagradu. Iako nikada zvanično postao član Firerove partije, bio je zadrti antisemita i otpustio je sve Jevreje zaposlene u njegovom institutu, a postoje i tvrdnje da je učestvovao u nacističkim eksperimentima.
Adolf Butenant
Butenandt je 1937. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju zbog svojih otkrića u oblasti polnih hormona i feromona. Nikada nije utvrđeno da li je bio član nacističkog pokreta, ali poznato je da nije bio Hitlerov protivnik i da se nije bunio protiv zabrane povezane sa inostranim nagradama, a kružila je i priča da je učestvovao u nemačkim vojnim istraživanjima. Nobel mu je ipak uručen 1949. godine
Gerhard Domag
Otkriće antibakterijskog delovanja leka prontosil donelo je Domagu Nobelovu nagradu za medicinu 1939. godine, ali ga je odmnah nakon objave o laureatima uhapsio Gestapo u čijem je zatvoru ostao sedam dana. Naučniku je priznanje uručeno 1949. godine, ali je izostala novčana nagrada.
Boris Pasternak
Ruski književnik, čiji je čuveni roman “Doktor Živago” (po njemu je snimljen istoimeni film koji je dobio pet Oskara) bio zabranjen u Sovjetskom Savezu pa je tajno prenesen u Italiju i tamo odštampan, odbio je 1959. godine Nobelovu nagradu, s obrazloženjem da je nije zaslužio. Iza njegove odluke krije se, međutim, sasvim drugačiji razlog: rečeno mu je da, ako ode na dodelu, više neće moći da se vrati u Sovjetski Savez. “Napuštanje domovine za mene je ravno smrti”, napisao je tadašnjem predsedniku SSSR Nikiti Hruščovu.
Žan Pol Sartr
Nobelovu nagradu za književnost 1964. godine, francuski filozof odbio je s obrazloženjem da
pisac mora ostati nezavisan od institucija koje ih dodeljuju. Nije želeo da ga to priznanje transformiše, a još manje da ga povezuje sa institucijom Švedske akademije. Uz to, smatrao je da Nobelov komitet ne uzima podjednako u obzir pisce svih ideologija i nacija, već da preferira zapadnjačke obrasce.
Sartr je u svojim načelima bio dosledan, jer pre toga nije prihvatio najviši francuski orden – Legiju časti, a rekao je da bi odbio i najviše sovjetsko odlikovanje, Lenjinovu nagradu, da mu je bila ponuđena.
Le Duk To
Vijetnamski političar nije želeo da primi Nobelovu nagradu za mir 1973. godine, koju je trebalo da podeli sa Henrijem Kisindžerom.
“Od potpisivanja sporazuma u Parizu, Sjedinjene Države i severnovijetnamske vlasti krše ključne odredbe tog dokumenta i nastavljaju da ratuju. Mir još nije uspostavljen u Južnom Vijetnamu, pa je u takvim okolnostima nemoguće prihvatiti Nobelovu nagradu. Kada započne striktno sprovođenje Pariskog sporazuma, razmotriću prihvatanje ovog priznanja”, napisao je Le Duk To Nobelovom komitetu. Rat u Vijetnamu konačno je završen 1975. godine.
Dodaj komentar