On je Uroš Marković, iznuđeni heroj Srbije, a njih dve naša pošast i propast

Zove se Uroš Marković i odbornik je u beogradskoj opštini Stari Grad.

Zaposlen je u SC ‘Milan Gale Muškatirović’.

Zovu ga Urke i ne voli da ustaje u četiri ujutru, kažu njegovi prijatelji.

Još uvek ne znate o kome je reč?

Urke je uspeo da za dvadesetak sekundi postane heroj dana, iako ne zato što je iz požara spasao dete ili staricu, udomio beskućnika, donirao bubreg, napojio psa ili samo otvorio vrata lifta teško pokretnom komšiji, što biste, dobro, bar deo vas, prvo pomislili.

Ne, ne i ne.

Urke je izgovorio jedno ime u dva jutarnja programa dve televizije, RTS i Pink, i voditeljke su ga istog trenutka prekinule, završile s uključenjem uživo s bazena SC, odjavile se i brže bolje nestale, iako su time svoje gledalište ‘na sabajle’ uskratile za informacije od javnog značaja, one da li je voda bezbedna, rade li spasilačke službe, koja je cena ulaznica i radno vreme i sve tako redom…

Jednostavno, one svoj posao nisu uradile zbog tog imena i Urketa koji je svoju šansu da kaže ono što smatra važnim za građane/ke, jednostavno, iskoristio.

Postaje li se tako heroj i čiji?

Čije je to ime?

Zašto je njegovo spominjanje jednako cenzurisano na javnom medijskom servisu i privatnoj tv stanici, najgledanijim programima u Srbiji?

Pitanja je bezbroj, ali ono o kojem je svako ko je tog trenutka ili, kasnije, na društvenim mrežama pogledao ovo uključenje uživo, nije mogao da sebi ne postavi bar jedno od njih.

Da se razumemo… Nije to ime nepoznato, štaviše, ali je očigledno da nije dozvoljeno, što je samo drugo ime za zabranu. U čijoj je glavi ili uređivačkoj politici ta zabrana, to je već sledeća stvar. Ali nema tog novinara/ke na svetu koji bi, u medijski ili kako god volite uređenoj državi, zemlji građana ili paora, narko mafije i najgoreg kriminala, kakvoj god, mogao a da Urketu u ‘lajvu’ ne postavi pitanje:

‘Ko i zašto želi da ‘otme’ poznati sportski centar, odakle Vam ta saznanja, koje dokaze o tome posedujete?‘

Posle izgovorenog imena i Urketovog pominjanja ‘otmice’, kunem se, nema tog novinara koji bi sve završio rečima ‘pa nemojte sad o tome… evo, to bi bilo to, studio!

Zato što novinari postavljaju pitanja u interesu javnosti.

Zato što novinari pitaju.

Zbog vas i mene i klinaca koji su na raspustu i žele na kupanje baš na taj bazen tog dana. Danas, ba’ danas.

Zato što novinarima verujemo kad ih smatramo novinarima i kad postavljaju pitanja, jer…

Novinarima je to posao, drage koleginice i kolege novinari, to vam je posao, šta bi moglo da bude nejasno, osim da je u pomenuta dva slučaja, gotovo identična, sve ostalo da visi u vazduhu pod pretnjom da će vam se, kao gledaocu, i samo nebo srušiti na glavu?

Nejasno je kako je Urke postao heroj, a rekao je samo…

‘…sve je to u redu, i suncobrani i ležaljke i ima posetilaca, ali Vesić Goran želi da otme ovaj centar…’

Vesić Goran.

Pravilnije, u stvari, Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda i član vladajuće partije koja, eto, nije vladajuća još samo na Madagaskaru, u Šapcu, u opštini Stari Grad i u glavi ovog mladog čoveka.

A kad je to, pitam se i pitam vas, postalo zabranjeno imati glavu, možda se boriti protiv nečeg zaista nezakonitog, reći ime bilo kog zaposlenog u javnim službama ili institucijama, pa još postati zbog toga heroj?

Znamo i vi i ja odgovor, da. Nije zabranjeno, al’ je opasno. Možda samo malkice zabranjenuckato, onako, malo samo, ali možda, ali ipak, ali, nema ali! Znamo.

Urke se možda bori za mene, tebe ili samo sebe, možda je želeo da postane poznat bar na dan, možda mu je stvarno stalo da progovori građanima čije je ‘pravo da znaju sve’  o tome kako se raspolaže javnim dobrom, a ovaj sportski centar je predmet mnogih priča o privatizaciji koju očekuje, možda je sve ovo samo loš vic, ma haj’te, ljudi, pa dokle ovo može da ide…

Neverovatno u šta smo se pretvorili.

Urke je meni danas ispričao da smo postali ili ostali zaplašen, šićardžijski, poltronski narod koji se boji istine, kakva god ona bila i ko je god javno izrekao. Ispričao mi snimak, dva snimka od po minut i kusur,  Urke i hiljade komentara na internetu koji ga danas slavi kao vesnika hrabrosti, pameti, junaštva.

Urke, izvini, meni si samo normalan. Lepo je čuti mlade, normalne ljude, zaista. Hvala ti, nadam se da nisi završio radni dan na informativnom razgovoru. Želim ti novu priliku da objasniš kako Goran Vesić planira da preuzme SC ‘Milan Gale Muškatirović’, jer je istina zakon i obrnuto.

A sad vi i ja, oči u oči…

Ovo što se dogodilo za dvadesetak sekundi na dve televizije s nacionalnom frekvencijom je ogledalo svih nas.

Plaćali RTS pretplatu ili ne plaćali, gledali ili ne gledali Pink, Uroš Marković je stvarno stanje stvari u Srbiji.

Ovo je izuzetan dokaz vremena u kojem se, da citiram ministra policije u nekom drugom slučaju, ‘neka imena povezana s nekim privatizacijama i nekim ljudima nekad…’ nešto, dopišite sami fazon, iza brda gluposti u tv programima dešavaju i neke otrežnjujuće, bolno otrežnjujuće stvari.

Ovo je vreme iznuđenih heroja.

Ili nevreme.

Svakako sumrak, mrak, crni mrak, najcrnji mrak slobode pojedinca, slobode govora, slobode medija.

O ponižavanju sopstvenog naroda i vređanju zdravog razuma ne treba puno, ali mora se govoriti!

Urke, to bi bilo to.

Javnosti?