Kako se nekada slavilo: 4 običaja bez kojih se nije mogao zamisliti dolazak Božića

Običaji i verovanja koja se vezuju za najradosniji hrišćanski praznik sadrže ostatke nekoliko starinskih praznika koji su proslavljani u vreme zimskih solsticija.

Od Svetog Ignjata do Bogojavljenja, u ciklusu božićnih praznika, mnogi običaji, osobito o Badnjoj večeri, sadrže elemente kulta pokojnika, kojima se na Badnje veče „daje prilika da se nahrane i ogreju“, piše Nacionalna geografija.

Badnje veče

Večera na Badnje veče predstavlja žrtvu pokojnicima, sa ciljem da se pogoste njihove duše i da se od njih obezbedi pomoć, prvenstveno njihov uticaj na plodnost i svaki napredak.

Pozivanje divljih životinja na večeru i ritualno davanje božićnih jela, osobito božićnog hleba domaćim životinjama, „mirbožanje“ sa njima i svečano uvođenje životinjskog polaženika u kuću ili na kućni prag, predstavljaju ostatke kulta životinja kao demonskih bića.

Žito

Za vreme Božića u običajima se posebna pažnja poklanja poslednjem požnjevenom klasju od čijeg su žita nekada spremani božićni obredni hlebovi.

Mnogobrojni običaji sa božićnim hlebom sadrže mađijske radnje radi plodnosti žita, koje u suštini predstavljaju simbolično izvođenje poljskih radova, a na osnovi animističkih verovanja o plodotvornom delovanju žitnog demona, sadržanog u poslednjim klasovima.

Kako pokazuju mnogi običaji, plodotvorna snaga pripisuje se i božićnoj slami, koja takođe predstavlja žitnog demona.

Prema običajima nekih slovenskih naroda, u daljem razvoju te stare religije, o Božiću pohodi kuću samo božanstvo u vidu snopa koji unosi domaćin.

Prastaroj agrarnoj kulturi pripada i običaj unošenja i nalaganja badnjaka, koji predstavlja demona šumskog drveća i od kojeg se takođe očekuje delovanje na plodnost i opšti napredak.

Polaženik ili položajnik

Božićna pečenica takođe predstavlja demonsku životinju, prvobitno samog životinjskog polaženika, a žrtvovanje te životinje delom odražava verovanje o izabranom predstavniku životinjske vrste koji se žrtvuje u svrhu njenog razmnožavanja, a zatim i verovanja o životinjskom predstavniku žitnog demona, koji se žrtvuje radi žitnog roda i plodnosti uopšte.

Na Božić u kuću dolazi ljudski polaženik, koji je očevidno zamenio životinjskog polaženika sa svim njegovim značenjem, i kao mitski predak donosi plodnost, sreću i napredak.

Tom krugu pripadaju i maskirane povorke koledara ili koleđana (negde koledarki), koji predstavljaju duhove predaka i donose plodnost i napredak svakoj kući.

Stapanjem verovanja o duhovima bilja i demonskim životinjama sa verovanjima o dušama predaka postepeno se formirala predstava o jednom višem božanstvu, koje o Božiću pohodi kuću i donosi plodnost, obilje i napredak za novi godišnji period.

Iz obrednih pesama, verovanja i običaja jasno se vidi da se o Božiću očekuje epifanija, lični dolazak nekog višeg paganskog božanstva.

Dolazak božanstva

Dolazak božanstva „iz dalekog kraja“ očekuje se sa nestrpljenjem i za njegov doček vrše se posebne pripreme.

Njegovo zamišljeno putovanje prati se vremenski, iz dana u dan, i prostorno, od brda do brda ili od sela do sela, dok se ne utvrdi da je već blizu i da će „doveče biti na tavanu“.

Po narodnom verovanju, demoni i božanstva ulaze u kuću preko tavana i kroz odžak, a jedan običaj iz istočne Srbije direktno pokazuje da se o Božiću božanstvo nalazi u odžaku.

Prema običaju, čim polaženik uđe u kuću, džara vatru na ognjištu i, gledajući u odžak, kaže:

„Bože, pomozi!“ Kada se smatra da je božanstvo već stiglo, direktno i svečano se poziva na večeru:

„Hajde, Bože, (ili Božiću) da večeramo.“

U toj fazi razvoja naše stare religije i božićni obredni hlebovi mogli su ujedno dobiti i značenje žrtve višem božanstvu.

Slično je moglo biti i sa božićnom pečenicom, koja se na neki način poistovećuje sa samim božanstvom, kako pokazuje izreka:

„Božić je Božić, a pecivo mu je brat.“

Etnolog Veselin Čajkanović neke naše božićne običaje dovodi u vezu sa kultom germanskog božanstva Nerthus, koje je kod Skandinavaca zamišljano kao muško, a kod Germana južno od Baltika kao žensko božanstvo majke Zemlje.

Prema Tacitovom opisu, kada boginja u određeno vreme krene na put, nastanu veseli dani, i praznuje se u svim mestima koje boginja poseti.

Tih se dana ne ratuje, sklanja se sve što je od gvožđa, oružje se ne dira, nastaje opšti mir.

Kada se boginja zasiti ljudskog društva, sveštenik je vrati u hram, zapravo njen kip koji tada operu u nekom skrivenom jezeru. „Ko se ne bi ovde i nehotice setio“ — kaže Čajkanović — „epifanije našeg Božića i propisa koji važe za praznik: na obavezni ‘mir Božji’ i mirboženje; na propis da se o Badnjem večeru i o Božiću sklanjaju kašike, noževi i svi predmeti od gvožđa; najzad na propis da se posle Božića ikone moraju oprati u reci?“

Po jednoj našoj narodnoj pesmi, Božić dolazi na konju, kao što je konjanik i Svetovid baltičkih Slovena i germanski Vodan, čiji su praznik stari Germani proslavljali u zimskom periodu.

Poput germanskog Vodana, Svetovid je noćni konjanik, božanstvo donjeg sveta. Kao što je poslednji otkos žita bio posvećen Vodanu, tako i glavni običaj iz Svetovidovog kulta, koji je istovetan sa našim običajem milanja sa česnicom, otkriva jasnu vezu ovog božanstva sa novim žitom.

Mnogi naši božićni običaji imaju u suštini značenje novogodišnjih običaja kojima se nastojalo uticati na plodnost polja, na razmnožavanje stoke, na zdravlje ljudi i opšti napredak u novoj sezoni.

U ovom kompleksu mnogobrojni su proletnji običaji iz vremena kada je, kao i kod mnogih drugih naroda, nova godina prvobitno proslavljana.

U nekim božićnim običajima uočljiva je i veza sa običajima što su se obavljali na svršetku žetve.

Izgleda da se u božićnim narodnim pesmama i u nekim božićnim običajima mogu nazreti i izvesni elementi kulta sunca, koji je delimično zamenio prvobitni kult meseca. Na rađanje novog, mladog sunca mogli bi ukazivati stihovi:

Da okupam koledo!

Malog boga, koledo!

I Božića, koledo!

Božić viče iza vode:

„Prenes’te me preko vode!“

Božić sjedi u travici,

U crvenoj kabanici.

U nekim krajevima Bosne i Hercegovine domaćin rano na Božić ispred okupljene čeljadi okreće zapaljene sveće, a svi uglas govore: „Sjaj, Bogu i Božiću, i našemu …“, navodeći ime domaćina i ostalih ukućana redom po starešinstvu, zatim „sjaču“ na isti način „ptičici u gorici koja Boga moli da nam žito rodi“ i najzad stoci.

Prema mišljenju nekih naučnika, i običaj paljenja badnjaka sadržavao bi elemente solarnog kulta, verovatno pod uticajem starijih mediteranskih kultura, dok se u nekim mogu zapaziti izvesni antički uticaji (npr. u koledarskim običajima).

O Božiću, koji predstavlja početak nove godine, vrše se razna vračanja za srećan početak svih poslova i proricanja o životu, zdravlju i uspehu svih poslova u novoj godini.

Izvor: Nacionalna geografija