Novosađanka Andrea Lukači Pap više od 15 godina bavi se kovačkim zanatom i jedna je od retkih dama sa čekićem u ruci koja je svojim radom razbila stereotip da je to isključivo muški posao.
Budući da je kovački zanat porodična tradicija, Andrea kaže da je još kao mala počela da majstoriše, imitira tatu i pokušava da radi ono što i on u njegovoj radionici, koja se decenijama nalazi na istom mestu – u delu prostorija namenjenim za boravak posade koja je nekad bila zadužena za samu kapiju Petrovaradinske tvrđave.
– Po završetku srednje saobraćajne škole zaposlila sam se u jednom butiku, ali to nije dugo potrajalo niti je bilo uspešno – priseća se Andrea kako je uz oca Lajoša Lukačija, nadaleko poznatog po tome što održava sat na Tvrđavi, uplovila u vode kovačkog zanata.
– Ostavši bez tog posla tata me je pitao zašto ne bih radila sa njim. Do tada mu je mama bila ispomoć u radionici. On je znao da jedna žena sitne poslove može da radi, samo je upitno da li i koliko hoće. Polako sam uz njega i sa njim otkrivala tajne zanata i od tada radimo zajedno. Ima tome 15 godina – priča Andrea.
Kaže da joj je prvi veliki posao bila rekonstrukcija ograde dvorca Dunđerskih u Čelarevu, koju je trebalo šmirglama i žičanim četkama očistiti da bi se skinula stara boja i nedostajući delovi nadomestili, a potom i prefarbali.
– Polako me je tata uvodio u posao i pokazivao šta i kako treba da se radi. Danas mogu da pravim proizvode od početka do kraja. Savladala sam pojedine tehnike i mogu od lima da napravim razne ukrase, cvetove, listove… Odrađujem određene procese na strugu, znam da bušim, brusim, farbam, pomalo da varim. Učim kovanje na toplo, a to je operacija tokom koje se materijal greje na visokoj temperaturi i obrađuje velikim čekićem – objašnjava Andrea.
Tvrdi da na kovački posao ne gleda kao na isključivo muški zanat i kaže da kada treba teški komadi da se nose, to radi više njih, a ako ne mora, onda ona i ne učestvuje u tome.
– Povremeno, ako je u pitanju veći projekat, angažujemo još nekoga, ali uglavnom sve radimo tata i ja. Do pre nekoliko godina u radionici sa nama je radila i mama, nekada pripomogne i sestra, u zavisnosti od njenog vremena i obaveza. Imamo registrovanu firmu SZR „Valm“, što su početna slova imena članova naše porodice – mame Valerije, mojeg, tate Lajoša i sestre Marije – priča Andrea.
Prošle godine za vreme vanrednog stanja i zabrane kretanja, pogotovo starijih od 65 godina, obnavljali su ogradu i nadvratnike na Almaškoj crkvi u Novom Sadu. Dvanaest godina pre, na istoj crkvi Lukačijevi su popravljali rešetke na prozorima. Za Andreu je prošlogodišnji angažman na toj drevnoj novosadskoj crkvi bio pravi izazov između ostalog i zbog toga što su nedostajali izvesni delovi, a nisu imali fotografiju na osnovu koje bi napravili nove, pa su improvizovali i iskovali ih onako kako su smatrali da treba. Ništa manji izazov je i rekonstrukcija nedostajućih delova na staroj ogradi Uspenske crkve u Novom Sadu, kao i izrada njene replike.
Andrea kaže da najčešća reakcija kada ljudi čuju šta radi jeste iznenađenje, što nimalo nije čudno, a situacija u kojoj se našla pre par meseci najbolje ilustruje kako ljudi reaguju na njeno zanimanje.
– Kada sam četvorogodišnjeg sina odvela kod logopeda, pitali su me čime se bavim. Odgovorila sam da sam kovač. Žena kod koje smo bili mi je na to rekla: „Ne pitam vas za prezime, nego za zanimanje.“ Ljudi su uglavnom iznenađeni. I mom suprugu je isprva bilo čudno, ali se vremenom navikao na tu činjenicu. Klijenti imaju rezerve, misle da sam zalutala u ovaj posao. Međutim, oni koji me duže poznaju to su normalno prihvatili – kaže Andrea, i dodaje da ne razmišlja o drugom poslu, jer je zadovoljna ovim.
Ova porodična kovačka radionica stoji iza mnogobrojnih majstorskih poduhvata. Andrea kaže da puno sarađuju sa crkvenim opštinama, a samo u Sremskim Karlovcima – nekadašnji hotel „Boem“, Magistrat, česma „Četiri lava“, Saborna crkva u više navrata, ranije polijeleji, a ove godine zvona, ograda i sitni okovi na vratima Kapele mira – neki su od objekata na kojima su ostavili trag svog delovanja. Nadaju se da će dobiti i opravku satova na Sabornoj crkvi.
Andrein otac Lajoš Lukači, kome je čitav život koncentrisan na Petrovaradinskoj tvrđavi, od posla u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, preko majstorske radionice i održavanja sata, do stana u Podgrađu, što je sve na 10 minuta hoda udaljeno jedno od drugog, smatra da bi bila šteta da njegova radionica zamre, jer ima lepu tradiciju.
– Radionica ima to što danas zovu reference, i to odlične. Dok sam živ i sposoban, ja ću voditi posao. Ne očekujem da će Andrea za nakovnjem raditi, ali očekujem da će znati da organizuje posao, da uzme blok i skicira predmet i kaže saradniku da uradi ovo ovako, a ono onako. Ako to izostane, moći će da radi sitne poslove, kojih ima dosta. Kada smo radili na nadvratniku Alamaške crkve u Novom Sadu, na kom ima puno listova i cvetova, ona je napravila nekoliko više i poklanjala ih. Pitali su je otkud to i rekla im je da ih ona pomalo u slobodno vreme pravi. Nisam siguran da na toj bazi može ekonomski jedna ovakva radionica da opstane. Ali, to je druga tema – objašnjava stari majstor za Blic.
Dodaj komentar