Poglavica plemena Nunuku, naroda koji je živeo na ostrvu koje je danas poznato pod imenom Četam, udaljeno nekih 700 km od glavnog grada Novog Zelanda, osmislio je i učvrstio ideju miroljubivosti. Ovaj princip je podrazumevao zabranu svakog sukoba, ali je upravo ova filozofija celo pleme odvela je u smrt.
Moriori su bili pleme polinezijskog porekla, koje je naseljavalo ostrvo Rekohu, danas poznato pod imenom Četam, nekih 700 kilometara jugoistično od Velingtona, glavnog grada Novog Zelanda.
Kao i većina naroda u tom regionu živeli su u beskrajnim borbama, praktično stalnom međusobnom ratu koji je uključivao uništenja čitavih porodica i naselja, ali i sakaćenja i kanibalizam. Sve to trajalo je do XVI veka, kada je jedan od najuglednijih poglavica, Nunuku, uspostavio revolucionarnu ideju o miroljubivosti.
Zabranjena je svaka vrsta sukoba, ratovi kao pojam su nestali, a lične nesuglasice, kada nisu mogle biti rešene mirnim putem, rešavale su se duelima, u kojima je pobednik bio onaj koji prvi pusti krv protivnika.
Godinama potom, ustalio se osnovni zakon ostrva – Nunukuov zakon, koji bi se današnjom terminologijom mogao nazvati – pacifizam .
Moriori su uglavnom živeli od ribolova, lovljenja kitova i skupljanja školjki, kao i od ono malo voća i povrća koje je uspevalo na ne tako izdašnom ostrvu. U sledećim vekovima, koje su u miru i usamljenosti proveli na ostrvu, razvili su labavu vlast sličnu demokratiji, a u oružju i oruđu su daleko zaostajali za ostatkom sveta, pa i njihovim komšijama, koji su i dalje ubijali jedni druge u neprekidnim sukobima.
Svesni da na ostrvu nema dovoljno plodne zemlje, i da je hrana često postajala problem, Moriori su se čvrsto držali zakona koji su podrazumevali kontrolu broja stanovnika ostrva, a glavni metodi su bile česte kastracije dečaka. Moriori su odlučili da njihovo ostrvo ne može da podnese više od 2.000 stanovnika, nekoliko stotina godina je broj stanovnika uvek bio oko te cifre.
Prvi kontakt sa spoljnom civilizacijom sledbenika Nunukua desio se krajem XVIII veka, kada britanski moreplovci dolaze na ostrvo. U pitanju je bio brod Četam, po kome je ostrvo i dobilo ime.
Brod je pak bio deo čuvene Vankuverove ekspedicije, pod komandom kapetana Džordža Vankuvera. Nekoliko godina potom, isti moreplovci dolaze ponovo na ostrvo i prave svoje naseobine koje će koristiti nekoliko meseci godišnje, baveći se lovljenjem kitova u tim vodama.
S obzirom na veliki otpor na koji su nailazili od strane domorodaca na svakom ostrvu na koje bi se iskrcali, novi posetioci su oberučke prihvatili miroljubivi način života na Četamu, koji se nije promenio ni kada su se počele pojavljivati bolesti koje je doneo beli čovek.
Međutim, nekoliko decenija kasnije, Moriori doživljavaju svoju verziju apokalipse…
Naoblačenje sa grmljavinom
Ratnička maorska plemena Ngati Mutunga i Ngati Tama, iz regiona Taranaki na Novom Zelandu, nekoliko puta poraženi od strane susednih plemena, pobegli su sa svojim porodicama u region Velingtona, koji je i u XIX veku, kao i sada, bio glavna luka Novog Zelanda.
Doneli su odluku da moraju pronaći novu zemlju za život. Kako su, od jednog svog pripadnika koji je putovao na Četam kao član posade britanskog broda, znali da Moriori žive po Nunuku zakonu, odabrali su to mesto kao najlakše za osvajanje, tumačeći pacifizam Moriora kao strah od ratovanja.
U luci u Velingtonu su, za pozamašnu sumu robnih dobara, iznajmili brod “Rodni”, zajedno sa posadom, te sa, praktično, svim što su posedovali, otišli na Četam. Na ostrvo su stigli 19. novembra 1835. godine, a početkom decembra, u drugoj turi, istim brodom ih dolazi još četiri stotine. Po dolasku na ostrvo, odmah su zemlju na koju su se iskrcali nazvali svojom, i na njoj obavili odgovarajuće religiozne obrede.
Kako nisu bili prvi doseljenici sa kojima se Moriori susreću, a poučeni iskustvom od pre par decenija kada su se Evropljani iskrcali, ugledniji Moriori pridošlicama prave doček i dolaze da se dogovore oko mesta na kojima bi bilo najrazumnije napraviti naseobine.
Međutim, Maori nisu došli da pregovaraju…
Otvaranje pakla
Prva grupa Moriora koja je prišla Maorima, bila je na najbrutalniji način ubijena, a njihova tela su postala oružje i predmeti za svakodnevnu upotrebu. Moriori su bili šokirani. Iz priča i predanja su znali za ratničke narode i njihove običaje, ali već su generacije prošle od kada je neki Moriori učestvovao u sukobu.
Svi muškarci Moriori su se skupili u sredini ostrva, da odluče šta da učine obzirom na postupke pridošlica. Dok su mlađi bili skloniji da se upuste u borbu, reč starijih je ipak prevagnula. Topata i Torea, najuglednije Moriori poglavice, rekle su da “Nunuku zakon nije strategija za preživljavanje, koja se može menjati u zavisnosti od okolnosti, nego način života i moralni imperativ“, te da mu moraju ostati verni bez obzira na okolnosti. Bez obzira na posledice…
Već sledećeg jutra usledio je zastrašujući napad. Maori, naoružani puškama, sekirama i toljagama ulaze u dubinu ostrva. Nastao je opšti pokolj. Ubijali su redom, bez obzira na starost ili pol. Čak i da su pružali otpor, prestravljeni Moriori nisu imali nikakve šanse.
Ali ga nisu pružali! Neki su ostali čvrsto dosledni Nunuku zakonu, stoički čekajući smrt, dok su se drugi razbežali po ostrvu pokušavajući da nađu skrovišta.
Bitka, ako se to tako moglo nazvati, trajala je do popodneva, kada su Maori počeli da skupljaju zarobljenike u ograđen prostor koji su u međuvremenu napravili. Usledila je orgija neljudskosti.
Gozba za ratnike
Maori su, iz improvizovanog tora u kome su držali preživele Moriore, muškarce žene i decu, izabrali i odvojili one koje će da uzmu za robove. Ostali je trebalo da postanu gozba za pobednika.
Stari običaj u tim predelima je nalagao da pobednik pojede pobeđenog te su, naočigled svojih žrtava počeli praviti improvizovane “pećnice“ – rupe u zemlji u koje bi stavljali veliko kamenje, čijim bi zagrevanjem pekli meso koje su, nabijeno na štapove, stavljali iznad.
Neljudskost kojom su tretirali Moriorije bila je zapanjujuća. Apsolutna dehumanizacija protivnika dovela je do toga da su Moriori tretirani kao domaće životinje namenjene ishrani. Isečena su tela, deo po deo, i pravljeni obroci posebno pripremljeni od različitih delova. Demonska gozba trajala je danima…
Izvor: Stil.kurir.rs
Istorijski zabavnik – knjiga o kojoj se priča i istorija kakvu niste učili u školi
Dodaj komentar