Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi? Kako smo slavili Novu godinu kada nas je bilo 23 miliona?
Da li nam zaista nije bilo loše, pa nismo sve karte stavljali na kartu vremena koje dolazi, da nam ono nadoknadi sve propušteno do tada? Ili je to samo protok vremena u sećanju zaoblio sve oštre ivice naših ondašnjih raspoloženja?
Od kako znam za sebe, Nova godina je bila najslavljeniji i najveći praznik na „našim“ prostorima – od SFRJ, pa do ove naše današnje Srbije. Čak možda više nego bilo koji verski praznik.
Nova godina je kao jugoslovenski praznik bila „bitan elemenat kolektivnog nadnacionalnog identiteta u procesu sveobuhvatne transformacije društva, kreiranja novog čoveka socijalizma i stvaranja osećaja pripadnosti jednoj zajednici svih stanovnika Jugoslavije, bez obzira na veroispovest i nacionalnost“. Njeno proslavljanje je uticalo na potiskivanje tradicije obeležavanja verskog praznika Božića i Nova godina je vremenom postala pravi narodni praznik.
Tito je iz godine u godinu organizovao svečane proslave za svoje najbliže saradnike, porodicu, prijatelje, a pored toga je posećivao i masovne javne događaje, organizovana je šetnja gradskim ulicama, pa čak i vožnja gradskim prevozom kada su i oni koji nisu bili Titovi najbliži saradnici imali priliku da Predsedniku čestitaju Novu godinu.
Tito je dočeke provodio najčešće u Srbiji (pored Beograda, jednom u Novom Sadu i jednom u Karađorđevu), Sloveniji i Hrvatskoj, gde je inače najviše boravio. 1961. je dočekao u Sarajevu, a 1973. u Miločeru, što su jedina dva izuzetka. Omiljeno mesto za slavlje bili su Brioni gde je dočekao čak 7 Novih godina. Najčešće su svečane večere bile organizovane u Beloj vili ili hotelu „Istra“, a 1979. godine u hotelu „Neptun“.
U godinama kada je doček organizovan u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu dodavana je izvesna doza demokratičnosti, pošto su posećivani i neki od masovnih dočeka, organizovana šetnja ulicama grada ili čak vožnja gradskim prevozom, kao u Sarajevu 1961. Glavna mesta proslave u tim prilikama bile su zgrade izvršnih veća republika, a obavezno bi se posećivali domovi armije, nekada i radni kolektivi. Krug zvanica tada je obuhvatao pored političke i kulturnu elitu, oficire, omladince… Bile su to prilike da i oni koji nisu u najužem krugu političke moći čestitaju predsedniku i njegovoj supruzi Novu godinu, ili čak odigraju jedan ples.
U kulturno umetničkom i zabavnom programu učestvovali su istaknuti estradni, dramski i muzički umetnici iz cele zemlje. Izbor zabavljača zavisio je dobrim delom od toga u kom mestu, odnosno kojoj republici je doček priređivan. Repertoar onih koji su pevali ili glumili za Tita i ostale goste na ovim dočecima je dosta širok. Prema tome koliko su se puta pojavljivali u ovim prilikama, daju se naslutiti i Titovi favoriti.
Nekoliko puta je tako goste na dočeku zasmejavala glumica Nela Eržišnik, a isti posao ranije i kasnije su radili i Frane Milčinski Ježek, Ivo Serdar, Miodrag Petrović-Čkalja i Miodrag-Mija Aleksić. Glumci su čitali i komentarisali šaljivu poštu, društvenu igru za koju su dopisnice gostima delile devojke tokom muzičkih nastupa.
Za muzički program bivali su zaduženi Nada Mamula, Nikola Karović, Dubravka Nešović, Đorđe Marjanović, Tereza Kesovija, Arsen Dedić, Miro Ungar, ansambl „Avsenik“, Ema Prodnik, Janika Balaž, Predrag Živković-Tozovac, Gertruda Munitić, te neizbežni orkestar Garde JNA.
Na dočeku Nove 1977. godine u hotelu „Park“ u Novom Sadu učestvovali su vojvođanski tamburaši, Zvonko Bogdan, ali i instrumentalno-vokalni sastav „Lole“ iz Beograda, Neda Ukraden, Leo Martin, Ljiljana Čavoli, Mira Banjac, Boris Dvornik i mnogi drugi. Za scenario dočeka je bio zadužen Pero Zubac, a režirao je Jovan Ristić sa Televizije Beograd. Na Brionima 1978. goste su između ostalih zabavljali Zdravko Čolić i Lokice, Mija Aleksić, Nedeljko i Dušica Bilkić, ali i Živan Saramandić.
Dokumenti iz Arhiva Jugoslavije koji govore o protokolu i vrlo detaljnoj organizaciji i planiranju dočeka Nove godine predsednika SFRJ pokazuju nam liste gostiju sa rasporedom sedenja i nastupanja te večeri, a u nekim slučajevima i predlog jelovnika, kao što je na primer doček 1978. godine u hotelu „Neptun“ na Brionima kada je na meniju bilo predjelo pod nazivom Brionska uvertira, zatim bogati konsome i morski cvet, glavno jelo je bilo svečani potpuri sa novogodišnjim prasetom koje je pratila salata i na kraju desert „Moj san“ i mandarine sa Vange.
Pila su se domaća vina Istarska Malvazija, beli Burgundac Kutjevo, Blatina Mostar i Dalmatinski Postup. Godinu dana ranije, za doček 1977. godine u hotelu „Park“ u Novom Sadu na meniju je bila Vojvođanska zakuska kao predjelo (domaća dimljena šunka, slovački kulen, somborski sir), supa od morke sa domaćim rezancima i knedlama od džigerice, kuvani smuđ u sosu holandez, ćureće, praseće i teleće pečenje sa flekicama, podvarkom i pečenim krompirom kao prilogom, mešana salata i kao desert Bačka štrudla sa bundevom, višnjama, orasima i jabukama. Pila su takođe domaća vina Rizling Sremski Karlovci i Burgundac crni Kutjevo, a kao dižestiv Maraskino, Cointreau i Grand-Marnier.
A kako su slavili ‘obični’ Jugosloveni?
Prednovogodišnjih gužvi svakako je bilo. Kupovali su su pokloni, ali i namirnice, jer i prodavci su samatrani ranim ljudima koji imaju neotuđivo pravo na slavljenje praznika. Pekari takođe, pa ko je šta kupio 31. decembra, to mu je bilo sve do trećeg januara ujutru!
Mladi su pravili žurke po stanovima uz crvene sijalice u lusteru, gramofon i pivo iz gajbi na terasi, a njihovi roditelji – manji deo! – veselio se u restoranima, za stolovima sa projom, pečenjem i pepeljarama (o, da, nikome nije padalo na pamet da zabranjuje pušenje!). Tavanice su bile ukrašene krep-papirom… Posle ponoći izvlačena je lutrija, a pobednici su dobijali umetničku sliku ili prase, zavisno od renomea ugostiteljskog objekta, te šoljice za kafu, veliko ogedalo…
Većina građana SFRJ, pak, praznike je provodila udobno zavaljena ispred televizijskih prijemnika uz saznanje da slede neradni i veseli dani, i uz prazničnu trpezu na kojoj je, kao i za sve praznike, moralo biti svega. Služilo se ‘meze’ – predjelo na ukrašenim ovalima – uz hladnu rakiju ili neko skupo piće, pihtije, vruću proju i turšiju, sarma ili podvarak bili su uvek nezaobilazni deo ‘toplog predjela’ a pečeno prase hladilo se na terasi taze iz pekare da ga domaćin iseče i pohvali se gostima(obično kumovima) i porodici, po stoti put, kako ‘nikad bolje nije bilo’.
Ovoga puta preskočićemo torte i kolače, kao što smo kao klinci preskakali glavno jelo pa se sa predjela bacali na neki od slatkiša.
Na reprizu dočeka išlo se u neku od gradskih kafana, 1. januara uveče, porodično i sa prijateljima i decom, bez izuzetka.
Sedamdesetih i osamdesetih godina, novogodišnji program na prvom kanalu trajao je celu noć, a na drugom se završavao oko pet ujutru, posle čega se na ekranu video samo „sneg“…
Veče je počinjalo dnevnikom sa onduliraom spikerkom ispred ukrašne jelke, a zatim su se uključivali voditelji iz ostalih republičkih i pokrajinskih studija – otprilike kao glasanje za Evroviziju danas. Sledio bi humoristički program, po „nacionalnom ključu“: srajevski studio imao je Moma i Uzeira, zgrebački Nelu Eržišnik, koja je igrala čistačicu oštrog jezika Maricu Hrdalo, a beogradski favoriti bili su decenijama Mija i Čkalja.
Televizije su godinama novogodišnji program emitovale uživo. To je značilo da su glumci, pevači i voditelji Novu godinu zapravo provodili u studiju, da se sve emitovalo odmah, ali i da su emocije bile autentične.
Posle ponoći, oko jedan sat, sledila je jugoslovenska premijera filma koji je tokom prethodne godine stekao status planetarnog hita: Ljubavna priča, Kum, Apokalipsa sada… a onda bi počele da se vrte reprize prethodne večeri.
Prvi januar, znalo se, prolazio je uz koncert Hora bečkih dečaka ili skijaške skokove – čuvene četiri skakaonice. Osamdesetih je tu bio i nezaobilazni Supermen, svake godine.
Prvog radnog dana, 3. januara, novine su pisale da je „televizijski program bio loš“ ili da je „obilovao kičem“, i ta bi galama trajala nekoliko dana, pa se sve zaboravljalo do naredne Nove godine.
Od koje nismo očekivali „sve ili ništa“, jer smo ponešto već imali, i mislili smo da nam je dosta.
Prisetimo se, zato, kako je onda zvučalo „Srećna Nova godina!“, i ponovimo na isti način i danas.
Sve fotografije iz arhiva Muzeja istorije Jugoslavije
Dodaj komentar