Ko je Srbin, a ko ne – videće se na Noć veštica!

Sinoć ćerka došla sa treninga i odmah s vrata mi kaže: Mama, Kaća, Jovana i ja smo se dogovorile da pravimo žurku za Noć veštica! Tata će nam opet izrezati bundevu i maskiraćemo se, sve smo smislile”.

Kako da joj objasnim da nisi pravi Srbin ako sečeš bundevu?! Srbin ili ne – glavna nedoumica u svakoj drugoj kući pred ovaj praznik koji nam je “doneo zapad”.

Na samom početku da rešimo sledeću stvar: Da, ja sam Srpkinja, od oca Srbina i majke Srpkinje udata za Srbina od oca Srbina i majke Srpkinje. Dakle, nema dvojbe šta smo.

A naša ćerka će, već treću godinu za redom, praviti žurku za Noć veštica (ukoliko se okupljanje četiri devojčice od 9 godina u prisustvu roditelja može smatrati žurkom).

Da li smo mi manje Srbi od onih Srba čija deca neće bušiti bundevu i obući pidžamu sa motivom noći veštica?

Izgleda da jesmo!

Neki od mojih dragih prijatelja koji mi dolaze u kuću na odrasle žurke kažu da jesmo. Moja majka kaže da jesmo. Moj brat kaže da jesmo.

I ne volim ih manje zbog toga, niti oni mene vole manje zbog toga. Samo dajemo jedni drugima prostora da (ne)budemo u pravu i da radimo po svom. Jer u tome se ogleda sloboda.

Tako je sa onima čiju naklonost smo već odavno zaslužili. Neku rođenjem, neku činjenjem i dokazom da su nam baš ti ljudi važniji od drugih.

Sa ovima koje ne poznajemo ili se “družimo” na društvenim mrežama čisto da ogovaramo jedni druge i govorimo stvari tipa: “Odakle joj para da putuje svaki mesec” sve to sa obeležavanjem “tuđeg” praznika ide malo teže.

Za njih smo moj muž koji seče deci bundevu, moja ćerka u pomenutoj pidžami i ja, izdajnici, bogohulnici i nevernici koji obeležavaju satanistički praznik, a ne svetog Luku, i pretenduju da unište srpski rod neprenošenjem tačnih informacija svojoj deci pa tako, već u najavi, stvaraju nove izdajnike i bogohulnike.

I nije pomoglo to što smo svi mi skupa pokazali da smo čestiti ljudi koji pomažu drugima i uče svoju decu da podele, zagrle, saosećaju i izvinjavaju se drugom biću kada se o njega ogreše.

Sve to ne vredi jer bušimo bundevu i stavljamo u nju sveću da bi svetlela na dečiju radost.

Anketirala sam prijatelja za koga znam da je dobar i čestit, ali i edukovan sasvim dovoljno da mu ni “zapad” ni “istok” ništa ne mogu podvaliti, a da se on time nije već sam pozabavio (čitajući i saznavajući, a kako drugačije).

Dakle, realni, tuđim svetlima nezaveden kosmopolita. Na pitanje da li njegova deca obeležavaju noć veštica rekao mi je: “Da, maskiraju se obavezno. Nije da mi se to sviđa zbog svog tog satanističkog prizvuka, ali rano je da deci pričam o satanistima”.

Nije li ovo najlogičniji mogući odgovor za sve ove optuživače da mi misleći ljudi koji ne misle da rade nešto pogrešno, bogohulimo?

Ne, nije. Ustvari, ovi što kače ikonu svetog Luke na svoj zid na fejsu 31. oktobra ne bi prihvatili nijedan argument pa makar im život od toga zavisio.

Jer to što su Srbi od oca Srbina i majke Srpkinje daje im za pravo da satanizuju nas koji mislimo drugačije. I to gore nego ovaj, njima omraženi, praznik.

Svi oni, za svetog Luku nisu znali (ako izuzmemo ove čiji je pomenuti svetac i čuvar ognjišta njihove kuće), a bogami ni proslavljali njegov doprinos pravoslavlju, dokle god zapad nije doneo svoj strašni praznik – Noć veštica.

Verovatno nisu, a ne znaju ni sada, da je Sveti Luka potomak pagana, da je bio iznad svog vremena po onome što je znao, da je za njega Isus pre svega bio gospodin i da je Lukino jevanđelje, uz jevanđelja po Mateju i Marku, jedno od tri sinoptička jevanđelja ( sva trajica su opisivala potpuno iste događaje na svoj način).

Napravite anketu među Srbima u svojoj okolini, baš među ovima što će vam urnisati društvene mreže kako JESTE Sveti Luka, a NIJE Noć veštica i pitajte ih jednostavno pitanje: Ko je bio Sveti Luka?

I ne naslađujte se što ne znaju. A većina neće znati!

Ne naslađujte se. Ne ulazite u rasprave, ne vređajte druge, ne omalovažavate nečije dete ni drugog roditelja koji svoju ćerku voli jednako kao što vi volite svoju i crtanje osmeha dotičnoj damici je njegova doživotna obaveza.

Ne vređajte one koji su vam se još juče našli kada vam je trebala pomoć oko bolesne majke. Ne mrštite se na postavljenu sliku maskriranog, ali srećnog deteta samo jer nije meskirano za Božić, već za noć veštica.

Iako ste tu istu masku veštice sa velikim crnim šeširom već pohvalili na istom tom detetu i napisali ispod komentar “Diiiiivna je”.

Ne vređajte roditelje koji su samo hteli da učine svom detetu, ne ugrožavajući nikaoga, i okupe i nju i drugarice oko bundeve jer se njih četiri non stop smeju i ludo zabavljaju.

Ne zamerajte devojčici ponos koji oseća jer je njen tata “napravio najbolju bundevu”.

Ne radite to. Nije hrišćanski. Nije ni po Luki, ni po Mateji…

A to što se bojite da nam deca ne budu satanisti zbog proslave noći veštica, ne brinite. Neće.

Neće, jer ni ona deca na zapadu, čiji je i praznik, nemaju pojma šta slave. I toj deci, od 9 godina, je jedino važno da okupe drugarice i pokupe slatkiše.

Jednako slatki i neodoljivi. Maskirani. Možda baš sa crnim šeširom i lepih plavih očiju. Izgledaće isto kao devojčica koja se maskirala za Božić. A čiju masku ste pozdravili.

Ne bojte se tuđih praznika. Deca ne postaju loša zbog praznika. Deca postaju loša jer mi ne živimo po hrišćanskim pravilima. Iako kačimo ikone na zid. I Srbi smo. Od oca Srbina i majke Srpkinje.