Dok je tata bio živ i dok je još mogao da kopa kanale i u njih postavlja vodovodne cevi, često je sa sobom vodio jednog momka koji je slobodno vreme, jer išao je u srednju školu, koristio da radi i zaradi.
Jedno veče tata nam je ispričao da su pored kanala prošli vršnjaci koji su ga zezali. Dobacivali su mu da je “nindža kornjača”, “blatnjava krtica” i “govnar” uz podsmeh koji je trajao nekoliko minuta kraj te rupe.
Pre nego što je tata i pokušao da im kaže nešto, dečko ga je uhvatio za ruku i rekao “Sve je u redu”.
Poplavila sam od besa 1.000.000 put za poslednjih nekoliko godina, jer “nije u redu”, iako je “u redu” da se sa njima NE nastavlja, NE prepire, NE tuče, NE pravda.
Ne znam šta mu je tata rekao posle toga, ali da sam ja bila u toj rupi sa njim sigurno bih mu rekla nekoliko stvari, naravno pod uslovom da on to do sada već nije shvatio.
Ne postaješ “govnar” kada želiš da radiš, već kada se podsmevaš sa roditeljskih pleća onome ko ne želi da se od roditelja grebe.
Ne postaješ “govnar” kada kopaš kanal za kanalizaciju kojom će teći govna, već kada omalovažavaš ljude zbog posla koji rade.
Ne postaješ “govnar” kada ti se nižu žuljevi od lopate, već kada roditelji zbog tvoje lenjosti dobijaju dodatne žuljeve.
Ne postaješ “govnar” kada prozivke iskuliraš, već kada si sposoban da nekoga prozivaš.
Nikada se nisam stidela da kažem da je moj tata vodoinstalater koji je umeo da dođe kući i kaže “Sav sam od govana”. Bolje i od govana nego od pohlepe.
Taj vodoinstalater je pošteno i puno radio da bi mene školovao, da bih ja završila fakultet koji sam htela.
Tog vodoinstalatera je mnogo bolelo što sam nakon studija prala šajbne na lokalnoj pumpi sa devojčicama I promovisala sireve u supermarketima, ali sam onda i njemu rekla ono što bih rekla ovom momku: Ne definiše mene posao koji radim, već kakva sam u kontaktu s ljudima, jesam li ok čovek ili “govnar”.
Ovo društvo već dugo nije sposobno da stvari sagleda na pravi način i onda ih postavi na stabilne noge.
Ti si “govnar” svaki put kada ne ustaneš starijem u prevozu, kada prećutiš “dobar dan”, kada razbijaš flaše u parku gde se deca igraju, kada pokušavaš da fasciniraš devojke tako što kriviš kandalaber ili nečiju kičmu, kada sisaš roditelje, jer su ti dopustili, ko pijavica, kada ljude meriš prema poslu koji rade, kući u kojoj žive, patikama koje nose, kolima koja ih dovoze do škole.
“Govnar” si kada misliš da si popularan jer je tvoj snimak na kom zezaš momka u rupi kraj mog tate pregledan 10.000 puta i isto toliko puta ohrabren sa “jesi mu rekao, hahaha, bravo care!” ili “zatrpaj ga u rupu”.
“Govnar si” kada se stidiš svojih roditelja. Kada okrećeš glavu od njih. Kada se praviš da si nešto što nisi. Kada misliš da si važniji od drugih jer ne kopaš rupu.
Bila sam u nekoliko navrata sabotirana vršnjacima jer nisam želela da se uklopim u “govnarsku” filozofiju života.
Nekad je to bilo zaista teško podneti, i danas je često tako, ali sam sebi rekla “prepreke su tu da se preskaču, važno je da imaš i vidiš svoj cilj”.
Ovde nije lako biti pošten, vredan, ispravan, drugačiji. Nije lako nemati, boriti se po fer pravilima, biti svoj. Nije lako želeti.
Nije lako naći način da se “izboriš” za osporavanjima. Nije lako doći do svog cilja. Nije lako biti pravičan u društvu gde pravda krepava.
Ali, je mnogo gore biti “govnar”, jer “govnarska filozofija” koliko god neki roditelji danas učili klince da idu tim putem, neodrživa je na duže staze.
Bar, ja tako želim da verujem. Bahatost, bezobrazluk, laktanje, lenjost, nasilje nisu nikome ništa dobro doneli, iako se kada vidite “govnare” na važnim pozicijama ne bi tako reklo.
Od onih sam što veruju da koža sa direktorske fotelje nikako ne može biti udobnija od svoje kože, a svoja koža je udobna samo onda kada nisi “govnar”. To je pravda kako je ja u Srbiji zamišljam.
Dodaj komentar