Pre 20 godina nasilje u porodici nije bilo „mejnstrim“, ali ova priča je zaledila Srbiju

Često nam se čini da porodično nasilje pre samo desetak godina nije bilo toliko zastupljeno u našem društvu. Ali da li je to bilo zaista tako, ili su te tragične porodične priče ređe i teže stizale do šire javnosti?

Njen slučaj je nedeljama bio glavna tema novinskih naslova i tv reportaža, iako se, činjenica je, pre 20 godina, kada se tragični događaj odigrao, mediji ni izbliza nisu bavili porodičnim nasiljem kao danas.

Naime, nesrećna žena trpela je nezamislivu torturu, a onda je jednostavno pukla. Strahujući da će pomahnitali muž-psihopata ubiti njihovo dete, povukla je obarač, piše Angelina Čakširan za portal Blic žena.

Zlostavljanje je sve donedavno bilo tajna koja se pomno krila između četiri zida: koliko god da je nanosilo bol i zauvek ostavljalo trag na duši, smatralo se sramotom i – trpelo se.

Svetlana Z. podnosila je nezamislivo mučenje punih 20 godina, u početku verujući da će se njen voljeni suprug promeniti, a kasnije jednostavno zato što je verovala da nema izlaza.

Svi konci bili su u njegovim rukama, bio je poznati sportski radnik, imao je dobre veze u policiji, umeo je da manipuliše ljudima, ko god ga nije dobro poznavao, bio je ubeđen da od Slavka Z. nema šarmantnijeg, obrazovanijeg i ispravnijeg čoveka.

Mlada i naivna

Upoznali su se u malom gradu u centralnoj Srbiji, gde je Slavko, uspešan trener borilačkih veština, doveo svoju ekipu na pripreme.

U varošici sa desetak hiljada stanovnika nije bilo teško zapaziti prelepu devojku koja tek što se vratila sa studija, s velikim planovima i željom da konačno sretne svog princa.

A Slavko je bio slika i prilika idealnog muškarca, zgodan, duhovit, načitan, romantičan, doduše, i dve decenije stariji, ali lako ju je ubedio da je ostao samac jer ga nijedna žena nije privukla toliko da bi ostao s njom do kraja života.

Osim nje, Svetlane.

Već posle mesec dana poznanstva, ponudio joj je brak, što je ona, zaljubljena do ušiju, prihvatila bez razmišljanja.

Otac i brat (majka joj je umrla nekoliko godina ranije) pokušali su da je ubede da se ne zaleće, ali uzalud, ona je slušala samo svoje srce. Rastali su se u svađi, kazali su joj da se ni slučajno ne vraća ako nešto krene po zlu.

Kao da su slutili.

Prvi šok

Tek što su zakoračili u stančić koji je Slavko delio s majkom, Svetlana je počela da shvata da je njen budući suprug daleko od gospodina Savršenog. Stara gospođa dočekala je ljubazno buduću snaju, ali otvoreno ju je pitala da li je sigurna da želi da se uda za njenog sina, na šta ju se Slavko ščepao za kosu i snažno joj udario glavu o zid.

Potom ju je, onako okrvavljenu, odveo u kupatilo, oprao joj lice, i snuždeno, izvinjavajući se, objasnio zanemeloj Svetlani da je samo “hteo da je zaštiti od lajave babe” i da se tako nešto nikada više neće ponoviti.

Tek kasnije, shvatila je da je već tada morala pobeći glavom bez obzira, ali bila je zaslepljena i čvrsto je verovala da je to bio samo “incident”.

Venčali su se, dobila je posao u jednoj velikoj firmi, a on se primirio ako se izuzme grubo ponašanje prema majci koja je, umorna od svega, ubrzo zauvek sklopila oči.

Počinje horor

Majčina smrt kao da je otvorila Pandorinu kutiju iz koje je zlo pokuljalo poput vulkanske lave.

Za početak, Slavko je morao znati svaki Svetlanin korak, zvao ju je na posao svakih deset minuta da proveri da li je u firmi, ako bi se u tom trenutku zatekla u toaletu, usledila bi prava istraga.

Ulicom je hodala oborenih očiju jer je vrebao svaki njen pogled, ukoliko bi primetio da je “zastranila”, kod kuće je nastajao pakao.

Tukao ju je ne gledajući gde udara, za svaku sitnicu – ako ručak nije po njegovom ukusu, zbog zatvorenog ili otvorenog prozora, ako u kući nestane pića… A počinjao je da pije čim bi došao s posla, nastavljao je do kasnih sati, isključivo skupa vina, dok ona nije imala ni za čarape.

Unakažena

Jednom joj je toliko unakazio lice da dve nedelje nije išla na posao, a kad mu je zapretila policijom, grohotom se nasmejao. Sve su to bili njegovi prijatelji kojima je dvaput nedeljno držao treninge, svi su ga poštovali i voleli.

“Ne bi poverovali da sam to uradio ni kad bi došla odsečene glave”, govorio je.

Posle tih batina stavljao joj je obloge, brinuo o njoj kao najpažljiviji muž, čak joj je preko poznanika-lekara sredio bolovanje. Rekao je da je pala niz stepenice.

Molio je da mu oprosti i obećavao da neće više, ali zatišja su trajala sve kraće, dok je zlostavljanje postajalo sve surovije.

Bez izlaza

Naravno, pokušala je da ode iz tog pakla, zvala je oca i brata, molila ih da je prime i zaštite, ali bili su neumoljivi: nije dolazilo u obzir da se vrati. “Zakuvala si kašu, sad je kusaj”, rekli su joj hladno.

U međuvremenu, saznala je da njen muž nije bio “večiti neženja”.

Sasvim slučajno, došla je do informacije, koja joj nije bila dostupna kod matičara, da iza sebe ima dva braka i troje dece, i da su se te žene spasle samo zahvaljujući podršci roditelja.

Bila je to kap koja je prepunila čašu. Sama u nepoznatom gradu, bez prijatelja, bez ikoga ko bi mogao da joj pomogne, prepuštena na milost i nemilost mužu monstrumu, nije videla izlaz. Tada je prvi put pokušala da se ubije.

Popila je šaku tableta, legla u kadu i čekala da umre. Ali, mučitelj nije tako lako puštao svoju žrtvu, provalio je u kupatilo i na rukama je odneo do bolnice.

Bila je na ivici smrti, a nakon svega dobila je dijagnozu koja će je pratiti do kraja života – depresija.

Skidanje skalpa

Mislila je da će se nešto promeniti kada je rodila njihovo prvo dete, devojčicu, ali grdno se prevarila.

Slavku je smetao dečji plač, pijan je drmusao bebu, urlao na nju kao pomahnitao, a Svetlana je s detetom u naručju bežala u kupatilo i simirivala svoje čedo plašeći se da ga otac u besu ne ubije.

Jedne večeri, došao je s treninga neraspoložen i zatražio je da mu donese vino. Nije bilo dovoljno rashlađeno i počela je tortura. Prvo batine, ali to nije bilo dovoljno: nožem joj je zasekao čelo i zgulio skalp. A onda ju je na biciklu odvezao do bolnice i rekao da je sama sebi to uradila.

Dežurni lekar nije poverovao u tu nesuvislu priču i pozvao je policiju, Slavkove pajtaše koji su napravili prijavu i sklonili je u neku fioku. Njihov drugar to sigurno nije učinio, a žena mu je očito luda.

Rana je ušivena, a Svetlana je punih nedelju dana imala muža kakav se samo poželeti može.

A onda po starom…

Agonija se nastavlja

Nekoliko godina kasnije, ponovo je ostala u drugom stanju i tu trudnoću pamti po tome što je Slavko prvi put pred drugima pokazao svoje pravo lice.

U gostima su im bili kumovi, on je dobro potegao i u jednom trenutku, usred banalne rasprave, srušio je sto, iščupao nogaru i, ne gledajući gde udara, premlatio je pred zapanjenim prijateljima koji im posle toga više nikada nisu kročili u kuću.

Bila je u devetom mesecu, trebalo je da se porodi za nekoliko dana, ali nije želela da živi. Isekla je vene, ali ju je Slavko ponovo otkrio na vreme i odveo u bolnicu.

Dok su je ušivali, dobila je porođajne bolove i te strašne noći na svet je došao njihov sin.

Detinjstvo ispunjeno strahom

Kao i njihova majka, Svetlanina i Slavkova deca živela su u večitom strahu. Mališane je tukao za najmanji nestašluk, svojom krupnom šakom udarao ih je gde je stigao, po glavi, licu, leđima, uvrtao im je ruku, krvnički ih vukao za uši.

Majka je pokušavala da ih zaštiti, a onda je monstrum nastavljao po njoj.

Iz samo sebi znanih razloga, nije joj dozvoljavao da posprema njihov minijaturni stan koji je, da sve bude gore, pretvorio u radionicu za popravku sitnih kućnih aparata.

Ribala je i čistila krišom, kad nije bio kod kuće, na krečenje i popravku dotrajalog nameštaja nije smela ni da pomisli.

Pištolj na zidu

Slavko je voleo oružje i imao je dozvolu za pištolj koji je držao napunjen, okačen o zid, a jednog dana svečano je izjavio da je nabavio kašikaru koju je stavio u zamrzivač.

Zlu ne trebalo, govorio je, ali oružjem nije pretio nikom drugom nego njoj i deci. Ako ne bude kako je on rekao, upucaće ih sve i razneće stan.

A Svetlana je znala da je on to u stanju da uradi.

Beg od kuće

Godine su prolazile i situacija je postajala sve gora. Svakodnevna dreka, batine, opijanje i psihički pritisak bili su svakodnevica Svetlane Z. i njene dece.

Pokušavala je da ih zaštiti na sve načine, podmetala se da je psihopata udara da ne bi njih povređivao, ali krajnji skor uvek je bio isti – sve troje “dobili bi svoje”.

Njihova devojčica stasala je u pravu lepoticu i i majka je primetila da je otac posmatra na drugačiji način, kao ženu…

Nesrećna devojka pobegla je od kuće, sklonila se kod polubrata koji joj je pronašao kakav-takav posao, a Slavko je svima pričao da se mala “dala u promet”.

Kulminacija

Tog dana, kada je Svetlana stavila tačku na svoj nesrećni život, njihov sin je došao kući iz škole, a na Slavkovo pitanje gde mu je bicikl, rekao je da ga je dao simpatiji iz razreda da se malo provoza.

U kući je nastao haos. Otac je zgrabio petožilni kabl i počeo je da bije trinaestogodišnjeg dečaka ne gledajući gde udara. Mališanu su noge uskoro bile izbrazdane dubokim ranama koje su prodirale do kostiju, a onda je mu je u besu pritisnuo upaljenu cigaretu na usne.

Dečko je vrisnuo od bola i poslednjom snagom uspeo da se domogne vrata i pobegne u komšiluk. Slavko ga je tražio po celom kraju, a kada se vratio kući ne pronašavši ga, sav bes iskalio je na Svetlani.

Tortura je trajala cele noći, a pomahnitali psihopata sve vreme je ponavljao da mu sin ne može umaći i da će ga ubiti “kao psa”.

“Ti znaš da održavam obećanja, računaj na to da će ti dete, koliko sutra, biti mrtvo”, govorio joj je. Pred jutro je, iscrpljen od pića i batina kojima je slamao svoju ženu, konačno zaspao.

Smrtno uplašena za svog dečaka, Svetlana je uzela pištolj koji je visio na zidu.

I pucala u Slavka i ubila ga.

Odmah potom, pozvala je policiju i rekla šta je uradila. Usledila su saslušanja u policiji i pred istražnim sudijom, a epilog je bio zaista (ne)očekivan…

Advokat Vera Uzelac: Bio je to moj najteži slučaj

Ne sporim maksimu da se brani čovek, a ne delo, ali nikada nisam mogla odvojiti lični stav i emotivni odnos prema klijentu od profesionalnog angažmana.

Znajući kroz šta je Svetlana prošla sa mužem nasilnikom i paranoidnim psihopatom, kroz šta su prošla njena deca, trebalo je skupiti dovoljno snage i izboriti se s teškom kvalifikacijom okružnog javnog tužioca čija je posledica mogla biti i najteža sankcija, u to vreme smrtna kazna.

Pred istražnim sudijom ređali su se svedoci, ljudi koji su prisustvovali užasnim scenama, ali svakako najpotresniji bili su iskazi njihove dece koja su uplakana opisivala užase kroz koje su prolazila zajedno s majkom.

Na to se nadovezao izveštaj jednog od najčuvenijih psihijatara i stručnog tima kliničara, koji su doneli istovetan zaključak – da je Svetlana u trenutku izvršenja dela, usled kumuliranog afekta, bila potpuno neuračunljiva, i tužilac je na kraju odustao od optužnice.

Svetlana je posle samo 13 dana provedenih u pritvoru, puštena na slobodu.

Međutim, njen život je stao onog trenutka kada je povukla obarač, nikada se nije oporavila, potpuno se povukla, izolovala, oko sebe je podigla zidine. Ona je sama sebe osudila na doživotni zatvor.

Ne kontaktira ni sa kim osim sa svojom decom koja su joj podarila unuke, to je jedino svetlo u mračnom tunelu u koji je ušla onog trenutka kada je upoznala Slavka Z.