Da li smo mi u Srbiji samo nesrećni ili smo baš MAJMUNI?

Sećam se, imala sam sedam godina kada je u naše malo mesto prvi put stigao cirkus. Šareni kombi lagano se kretao uzanim ulicama i sa razglasa nas pozivao da dođemo, jer ćemo videti najveću zmiju ikad, majmuna koji vozi bicikl i čoveka koji se veže u čvor.

Deca su trčala za sporim vozilom, saplitala se i vrištala od sreće. Bila je to atrakcija kakva se godinama čekala u našem malom uspavanom mestu. Kartu su, na ulazu u dvoranu seoskog bioskopa, plaćali roditelji dok smo mi jurili ka prvim redovima, uz samu binu, jer možda uspemo da dodirnemo majmuna ili zmiju.

Posle predstave čuli smo roditelje kako pričaju da je pola najavljenog „prevara“ i da bi bilo bolje da decu nisu raspomamljivali obećavajući hiljadu čudesa.

Nama to nije smetalo, videli smo prvi put majmune, i još su vozili bicikl. Posle smo se i fotografisali sa njima.

I od uzbuđenja nismo spavali osam noći.

Posle ovoga, cirkus je još samo nekoliko puta došao u naše mesto. Stigla su neka čudna vremena, ljudima kao da je falilo smeha i zabave, a nigde usporenog šarenog kombija da najavi atrakciju.

Roditelji su, par godina kasnije, ponovo počeli da spominju cirkus, ali ovaj put samo kada bi gledali televiziju ili prelistavali postojeću štampu.

Nisam ih tad razumela…

Danas, mnogo godina kasnije, cirkus gledam svakodnevno. I ne moram da platim kartu za to. Svi predstavu gledamo džaba. Velikodušni neki cirkusanti.

I nije to više predstava na škripavoj bini malog seoskog bioskopa. Cirkus se na velika vrata uselio na televizijske ekrane, u novine, na društvene medije, i nemoguće ga je izbeći.

Nekad smo ga sa nestrpljenjem čekali. Verovali da će šareno vozilo stići sa prvim prolećnim danima. Radovali smo se. Jurili za točkovima. Gurali se u prve redove bioskopske dvorane. Nismo spavali. Slabo smo jeli. Prepričavali smo danima cirkusku predstavu, želeći da kad porastemo budemo bar čovek koji se veže u čvor. I lutamo sa cirkusom po mestima slobodni, bezbrižni, srećni što smo deo predstave.

A evo nas sad, svi skupa godinama već bežimo od cirkusa, a on nas uporno stiže. Juri za nama, ko mi onomad za šarenim vozilom. Vuče nas za rukav, alavo tražeći od nas glasove. Nije mu više dovoljan aplauz.

Nastupaju i dalje majmuni, samo čini se da su sada mnogo vičniji u onome što rade, da su nekako porasli. Ima i zmija, puno zmija, nikad većih, a posebno cirkusanata koji se „vezuju u čvor“, pokušavajući da ovim jeftinim trikom prodaju publici muda za bubrege. Po ko zna koji put.

Ali, publika je već naučila da razlikuje muda od bubrega i nema više snage da gleda cirkusku predstavu. Ni promo spotove. Ni da sluša uvek ista obećanja, neinovativna, dosadna, pretenciozna u kojima se saopštava „Narod (publika) na prvom mestu“ i time sramno potvrđuje da smo sada očigledno na poslednjem.

Ili nam se gotovo preti sloganima u kojima stoji reč „Moramo“, a zaista ne moramo ništa, osim da umremo.

Ili „Da vratimo državu (cirkus) građanima“ jer izgleda je sada u ko zna kakvim i čijim rukama i ko zna šta se od nje radi.

Ili „Da živimo ko ljudi“, čime se jasno potvrđuje da živimo k’o kerovi i da je zaista vrlo važno da tapšemo njima da bismo od kera došli do čoveka.

Cirkus je postao dosadan. I predvidiv. I nema više iznenađenja, nema zvezda večeri.

Sve je već viđeno i poznato.

I dok je nekad karta koštala simbolično, uglavnom da se pokriju troškovi hrane za one koji učestvuju u cirkuskoj tački i za izmučene dresirane životinje, sada je cena mnogo veća i zapravo je nemoguće odrediti je.

Jer osim opipljivih 641.8 miliona dinara, koliko je samo za ovu cirkusku predstavu obezbeđeno iz budžeta (da ne brojimo sve cirkuske predstave u prethodnim godinama), postoji i ono što se ne može odrediti nulama, i novčanicama, a što košta mnogo više.

Na primer, živci ljudi koji se zbog upornog i nametljivog cirkusa neprekidno tanje, jer nam već dugo umesto radosti i zabave donosi brigu, nemaštinu i ogromnu ravnodušnost. A to nije dobro, jer ovako ravnodušni dopuštamo da cirkus stalno izvodi istu predstavu, često nas ni nepitajući da li želimo da je gledamo.

Možda bi trebalo da cirkusante sledeći put pogodimo jajima, ili još bolje sendvičima koje „široke ruke“ dele oko bine.