Najteže od svega je ne roditi se, ali teško je i podići dete sama

Heroine – u miru, baš kao i njihove drugarice u ratu, zaslužuju da ih ovako zovemo. One drže u svojim rukama ključeve sadašnjosti i budućnosti. A u svojoj utrobi-pored srca nerođenu bebu-budućeg čoveka.

Da li će nerođeno dete biti i rođeno to zavisi od NJE-majke. Dilema razdire nejaku ženu. ON-kao bumbar bezbrižno leti od cveta do cveta ne sluteći kako je njegov poljubac ostavio na jednom cvetu suzu. Sede na klupi u parku jedna pored druge. Ćute. Imaju istu dilemu, koju će svaka od njih rešiti na svoj način. Jedna je prekinula trudnoću, druga zadržala dete. Prva govori ona koja je abortirala.

Bila sam već ostavljena sa jednim detetom, kada sam zadržala ovu trudnoću. Ni slutila nisam koliko će teško biti od te mrvice napraviti čoveka-SAMA. Kucala sam na mnoga zaključana vrata. Uzalud. Izdržale smo zajedno mnogo. Ona je prvačić. Njene sklopljene ručice ne daju mi da dalje analiziram. Danas sam ponovo u sličnoj situaciji. Mirka sam srela na letovanju. Bio je razveden, imali smo zajedničke planove, emocije i sličnu prošlost, sa namerom da imamo i budućnost. Vratili smo se svako u svoj grad. Ja sa vešću da sam trudna. Pomislila sam:“Pa šta? On će sigurno biti srećan, sada nisam sama“. Ali njegov glas na telefonu zvučao je daleko, šuplje, nepoznato.

-Abortus!

-Odmah sutra!-odlučuje ON za nas oboje.

-Dolazi prvim autobusom odmah! Bez testa! Bez pregleda! Nema čekanja.

Abortirala sam. Vratila se u svoj mali grad. Anestezija popušta. Kako je moguće da mi je svejedno? Zar sam ja od danas bez emocija? Dolazim u svoju sobu i čitam knjigu Orijane Falači-Pismo nerođenom detetu. Čitam.

Skamenim se. Svaki milimetar moga srca poskakuje. Anestezija više ne deluje. Lagano spuštam knjigu. Osećam kako treperim. Imam dakle emocije i dalje. Kako bih zaboravila nemili događaj palim tv kad tamo tema još teža. Majke u Japanu ostavljaju na jedan zid pisma za svoju nikad rođenu decu. Čitaju ih pogleda uperenog u nebo, jer su ih one-MAME tamo poslale.

Teško je detetu bez tate.

Drugom bez mame.

Teško je bolesnom detetu.

Ali najteže od svega je ne roditi se!

Druga sagovornica je učiteljica koja je kao mlada živela i radila u selu. Priču počinje rečima:
„On dolazi. Vozom, biciklom, a ponekad i pešice. Zaljubio se baš kao i ja. Imali smo planove za budućnost. Međutim, nekoliko meseci kasnije on dobija posao u drugom gradu. Izbrisaću taj grad sa karte, jer je ON odlučio da izbriše mene iz svog života. Dolazio je sve ređe i bivalo je sve tužnije. Progutao ga je veliki grad. Nismo imali više planova. A ja sam morala planirati dolazak novog života, jer sam bila trudna“.

Moja trudnoća postaje sve vidljivija. Sve što treba trudnoj ženi za mene je negde gore! Negde tamo! Pucam po šavovima.Radim. Trpim. Ćutim.

Proći će. Nijedan bol nije duži od života. Gledam svakog jutra lica nasmijane dece ispred sebe. Kako su divni! Odlučujem da rodim. Da uspem SAMA. On više ne dolazi. Nema te nevolje koja se može porediti sa ovih 9 meseci očaja, brige, neizvesnosti. Dugo. Predugo. Kao 9 godina. Volela sam sve oko sebe, ali mrzela svoj stomak i novi život u njemu.

Seljaci su šaputali-jadnica! Jadnica!

Legala sam i budila se uz taj eho! Lako je braniti se od uvreda, ali od sažaljenja ne! Bliži se kraj školske godine. Niko nije tu za mene. Imam li želja? Šta bih jela, pila? Obukla? Sama pitam, sama odgovaram. Bez ijednog dana bolovanja odlazim i rađam je 1971. godine carskim rezom. Uzalud pogledom tražim moj buket neubrani. Pružaju mi moju devojčicu, gledamo se nemo i sporazumevamo otkucajima srca.

Same. Same u tuzi i radosti. Svako dete ojača ženu više od bilo kog eliksira. Sve smo izdržale. Izdržite i vi.

„Svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta“!