Nije svaki otac TATA, a moj tata je najbolja mama na svetu

Složićete se sa mnom da nije baš uobičajena situacija da starateljstvo nad maloletnom decom ima tata.
Ali eto, dešava se.

Iskreno, ne volim baš nešto tu reč strateljstvo, jer mi nismo predmeti, niti smo ikome dodeljeni. Mi smo jednostavno samo ostali da živimo sa tatom.

I da, može da zvuči surovo, ali moja mama je tako želela.

Brata i mene nisu pitali, a i nekako sa ove tačke gledišta mislim da ništa ne bismo promenili. Ni on. Ni ja.

Nisam znala šta će se desiti kada se prvi put probudim u kući sa činjenicom da više nismo ona “srećna porodica” od juče. Tada sam napunila 11, a moj mlađi brat 9 godina. Mogu slobodno da potvrdim, najgori period da ti sruše ideal “srećne porodice” o kojoj su te od malena učili.

Ljubav, snaga, hrabrost

– Kako su ti mama i tata?
– Razveli su se.
– Stvarno?
– Da.
– Aha, pa kako ti je sad, jel viđaš tatu?
– Viđam ga.

Ovakvi razgovori su bili skoro pa svakodnevni. Realno, teško je bilo objasniti ljudima kako to brat i ja živimo sa tatom, a da mama ne bude osuđena za svoj postupak.

Lakše je bilo na ovaj način završiti dijalog.

Ja nekako nisam ni imala potrebu da objašnjavam. Volela sam svoj život, takav kakav je sada. Imala sam ljubav, imala sam sigurnost. Imala sam porodicu.

Od prvog dana, tata nam je objasnio da smo mi jedan TIM. Jedan mali srećan tim, koji se vodi ljubavlju, ima snage za sve prepreke i veliku hrabrost za život.

“Nije svaki otac TATA”

Nisam znala kako ćemo jesti, bez mame, a jeli smo. Šta smo hteli….

Nisam znala kako ćemo oprati veš, bez mame, ali sve je bilo čisto.

Nisam znala kako ćemo namestiti krevet, bez mame, a svako jutro su kreveti bili namešteni.

Nisam znala sa kime ću da delim probleme, a dobila sam apsolutno razumevanje.

Često mi je prolazilo kroz glavu pitanje Kako?
Kako on sada zna da kuva?
Kako on sada zna da pere veš?
Kako on sada zna da čisti?
Kako on zna da sluša, a nikada nije znao, ništa od toga.

Imam samo jedno objašnjnje: Ljubav.

Nisam znala da sada nismo imali para da idemo na more, jer naravno da se more podrazumevalo. Nisam ni saznala. Išli smo na more.

Nisam znala da ove godine ne mogu da se kupe “Nike” čizme. Mogle su.

Nisam znala ni kome da kažem za prve ženske probleme, a rekla sam.

Nije lako biti tata dva mala čudovišta. Otac može da bude svako.

– A tata?

– Tata je titula, koju retko ko zasluži i mogu slobodno da kažem da od svih mojih “mama”, moja najveća i najbolja mama je TATA.

Moj tata

On i ja prvi put smo se sreli, sad već, davne 1995. godine, 25. septembra, mislim da je to bilo u nekim jutarnjim časovima. Predstavio mi se tada kao moj tata, biće da smo se prepoznali po očima.

Od našeg prvog susreta, pa sve do sada, moj tata nije naučio meni da kaže “Ne” i “Ne može.”

Tata me je učio da volim, često je umeo da upotrebi onu poslovicu “Ko tebe kamenom ti njega hlebom.”
Nisam baš najbolje razumela zašto.

Naučio me je da se smejem i kada boli. Objasnio mi je kako da tugu pretvorim u radost. Znao je neretko to da mi objasni ovako:

– Nina, ako ima rešenja, nema razloga da se nerviraš. Ako nema rešenja, uzalud se nerviraš. I tako za sve u životu.

Tata me je naučio da se život živi, a ne da život pored tebe prolazi. Naučio me je da se vino ne loče, već da se u vinu uživa.

Često, pred spavanje umeo je da mi priča koliko je važno imati svoj stav, kako nije teško reći hvala, hoću, neću, jebi se budalo, znam i mogu. Sada mi retko priča. Kaže svoj si čovek. Ja sam imao tebe, u tvojim godinama.

Rekao mi je idi srcem, jer je to jedini ispravan put i jedini način da budeš srećna.

Često ume da kaže da je istina bolja od svake laži. Verujem da mu je život rekao da tako treba.

Mogu samo da kažem ovo: – Hvala ti što si izabrao da budeš baš moj tata.

Svim tatama ovog sveta želim da dožive ovakve reči od svoje dece. I sigurna sam da nijedan Apple uređaj, neće nadoknaditi ovaj osećaj. Sigurna sam, i da, nijedno pivo više, posle fudbala nije opcija.

Jer, tata biti nije lako i tata ne može da bude svako.

#MISLITEOTOME