Na protestima ’68. Stevo Žigon je održao govor koji odjekuje do danas

Juče je bilo tačno 13 godina od smrti glumva i režisera Steva Žigona, prkosnog i hrabrog čoveka.

Dok je Jugoslavija bila na socijalistikom putu, Žigon je počeo javno da prispituje svoje stavove i došao do zaključka da je društveni poredak doneo mnogo toga dobrog, ali i da je malo skrenuo s puta i posrnuo.

Neke stvari koje je zabeležio u svojim memoarima važe i danas, a najveći utisak ostavljala je netrpeljivost prema Titu, podseća portal Noizz.

„Mene je naprosto iritirala ličnost maršala Tita.

Njegovi nesuvisli, primitivni govori, držanje (kad sam ga zamišljao bez njegovih operetskih uniformi, uvek mi je ličio na samozadovoljnog zagorskog birtaša), rukavice, cipele u boji plave maršalske uniforme, njegova frizura, takođe u boji, ljubav prema zlatu i ordenju, Brozova neobrazovanost, a naročito njegov izraziti antitalenat za jezike jer on praktično nije umeo normalno da govori nijedan jezik, sve me je to dovodilo do besa.

Biti skoro četiri decenije pod vlašću čoveka koji te iritira, to ipak nije sasvim zanemarljiv problem. Ako ti se nešto slično desi u braku – postoji razvod. U ovom slučaju razvod nije bio moguć“, napisao je Žigon.

Tokom studentskih demonstracija u Beogradu 1968, njegov dolazak u dvorište Filozofskog fakulteta i nastup u kom je govorio tekst iz pozorišnog komada „Dantonova smrt“ gde je igrao poštenog i surovog Robespjera, zapalio je masu koja mu je klicala nekoliko minuta po završetku govora.

Pokojni glumac je imao običaj da za sebe kaže da nema dlake na jeziku, što je više puta i dokazao.

Tokom intervjua sa novinarom Dragoslavom Simićem davne 1998, Žigon je na pitanje da li je za diktaturu dao vrlo oštar i jasan odgovor.

„Jeste, ja sam za diktaturu bednih, potplaćenih, eksploatisanih. Uopšte nije istina da toga više nema, toga ima i na zapadu sve više i više, i ako vi mislite da ono tamo napreduje i usavršava se, ja vam kažem da ono tamo truli, propada i uskoro će da ode u… Da ne kažem srpski.“

Stevo Žigon preminuo je 28. decembra 2005. Ostao je upamćen kao Jago, profesor Higins, Križovec, Robespjer, Kriger i jedan od naših najsvestranijih glumaca.

Za sebe je govorio da je srećan što je imao priliku da bude glumac, i smatrao da svaki misleći čovek mora da se oseća usamljeno, što sa sobom povlači egocentrizam i narcizam. To je Stevu bilo sasvim prihvatljivo, sve dok ne pređe u uobraženost.