Donji desni ugao. Čovek sedi i drži mali, crni, pravougaoni predmet u visini očiju. Vidite li ga?
Nije jasno ko je taj čovek, ali on bi mogao biti neko ko prelistava vesti ili se sprema da „okine“ selfi. Ili je upravo pročitao loš tvit ili vest o Trampu u Tajmsu. Način na koji gleda u predmet koji mu je u ruci previše je asocijativan, piše Vice.
Mural iz ere Nju Dila, „Gospodin Pinčon i naseljavanje Springfilda“, stariji je od iPhone-a sedam decenija. Uradio ga je 1937. italijanski poluapstraktni slikar Umberto Romano. „Naseljavanje“ prikazuje stvarne događaje iz predratnog vremena – susret dva plemena iz područja današnje Nove Engleske (Pokumtuk i Nipmuk) sa engleskim doseljenicima u selu Agavamu, u današnjem Masačusetsu. Susret se dogodio oko 1630, bar dva veka pre elektriciteta.
Poređenja radi, izum mobilnog telefona upisan je u istoriju 3.4.1973, skoro četiri decenije pre nego što je Stiv Džobs 2007. predstavio javnosti svoj revolucionarni uređaj, po nekima najprodavaniji u istoriji sveta.
Drugim rečima, prosto je nemoguće da čovek na slici u ruci drži ajfon.
Pa šta onda drži?
Mural kojim umetnik priča priču o naseljavanju Nove Engleske nalazi se u bivšoj zgradi pošte u Springfildu, danas lokalnoj ispostavi državne uprave Masačusetsa. Intrigu povećava činjenica da je centralna figura murala Vilijam Pinčon (u sredini, ružičasto odelo), autor prve knjige zabranjene (i spaljene) na teritoriji Amerike, „The Meritorious Price of Our Redemption“. On je takođe i predak misterioznog romanopisca iz modernog doba, Tomasa Pinčona.
Potonji Pinčon rodio se, verovali ili ne, 1937 – iste godine u kojoj je Romano završio mural – i čija paranoidna fikcija „ne predstavlja uvek tehnologiju u pozitivnom svetlu“.
Što ga duže gledate, ne možete da odvojite oči od čoveka na slici. Što ga duže gledate, to vam njegov profil više liči na pozu iz digitalnog doba, neobjašnjivu u kontekstu neporecive činjenice da su i slika i prikaz daleko stariji od digitalnog doba. Neverovatno.
Domoroci i očaravajući svetlucavi predmeti
Pisac i istoričar iz Njujorka, Danijel Kraun, koji je 2015. objavio esej na temu Vilijama Pinčona, pominje predmet na slici i ističe koliko ga podseća na telefon. Romano, koji je preminuo 1982. u 77 godini, nije ostavio podatke o tome – tajnu je odneo u grob. Kraunovo usputno zapažanje je prva i jedina referenca do danas.
– Učtivo rečeno, Romanova takozvana apstraktna estetika bila je s razlogom nejasna, kaže Kraun i dodaje da čovek sa slike možda bukvalno vidi svoj odraz.
– Kad je Romano radio na muralu, Amerikanci su bili opsednuti stereotipom takozvanog plemenitog divljaka, objašnjava Kraun.
– Pošto scena predstavlja osnivanje grada Springfilda, Romano je verovatno pokušao da nam pojednostavljeno dočara uvođenje modernih elemenata života u jednu radoznalu, ali tehnološki ograničenu zajednicu – domoroci su kod njega bili očarani Pinčonovim svetlucavim predmetima.
A šta je bio baš taj misteriozni svetlucavi predmet? Kraun kaže ogledalo.
Njegova pretpostavka zasniva se na položaju starosedeoca: on je u sanduku punom krčaga, a scenu krase brojni predmeti kojima se trgovalo. Ima smisla da taj čovek ispituje novu robu koju su Evropljani upravo doneli, a ne predmet iz sopstvene kulture. Ogledala su često bila deo ove robne razmene. Imajući u vidu kako drži predmet, reklo bi se da je sasvim moguće da se ogleda.
Od kako su Evropljani u 17. veku počeli da nude uglačane površine urođenicima, „mnoga plemena uvela su ogledala u svoju tradicionalnu kulturnu estetiku“, piše Dr Džesika R. Metkalf 2011. na blogu o američkim urođenicima i ogledalima.
Uz tu interpretaciju, nije isključeno da slika predstavlja trenutak u kom je nova tehnologija opčinila neiskusnog korisnika.
Verski tekst ili sečivo
Druga teorija počiva na ideji stranog uticaja koji im kvari kulturu. „Možda nije ogledalo već džepno izdanje nekog verskog teksta“, kaže Kraun. „Jedno od jevanđelja ili možda psalmi. Bilo ih je u to vreme i bile su pravougaonog oblika.“
Antropološkinja sa Univerziteta u Pensilvaniji, dr Margaret Bručak, nudi i treću teoriju, po kojoj je taj predmet zapravo gvozdeno oruđe, čije se sečivo ne vidi od dlana.
– Ne znam odakle da počnem da nabrajam sve što je problematično u vezi sa tom slikom, kaže Bručakova.
– Umetnik očigledno nikad nije video neke od predmeta koje slika.
Noževi i gvozdene alatke često su se razmenjivali u 17. veku, ali Margaret Bručak ističe da bi na toj vrsti sečiva trebalo da se vidi rupa, preko koje bi se ono pričvrstilo za dršku i tako postalo sekira odnosno tomahavk. Kutija u kojoj urođenik sedi, kaže ona, verovatno bi trebalo da predstavlja ili kanu ili trgovački sanduk, ali „nimalo ne liči ni na kakvu verziju plovila ili transportnog kontejnera iz bilo koje od tadašnjih nacija“.
Žena sa bebom na leđima (dole levo) trebalo bi da je odevena, odeća koju Englezi nose nije realistična („Odakle mu ružičasto odelo?“), a u pozadini se čak vidi veštica na metli.
– Ne treba posebno isticati da je taj prikaz romantizovan umetnički doživljaj kojim umetnik govori o fantazijama iz Amerike 20. veka i kolonijalnoj superiornosti u odnosu na Indijance više nego o stvarnim događajima, zaključuje ona.
Opet, Bručakova i sama priznaje da misteriozni predmet neobično podseća na telefon.
– Zaista se prepoznaje sličnost, i u tome kako ga drži u ruci i po tome koliko mu odvraća pažnju.
Oštrica. Molitvenik. Ogledalo. iPhone u rukama putnika kroz vreme.
To je šta god želimo da bude. Ali i šta god mi mislimo da treba da bude.
Čak i ako je Android.
Izvor: Vice
Dodaj komentar